Nezaboravan ne zbog izuzetne svirke ili atmosfere koja je napravljena već zbog činjenice da je sve što je te večeri moglo da pođe po zlu pošlo po zlu. Ajde što nas je kontrolor u tramvaju uhvatio bez karte, bilo je čak i zabavno pobeći mu, ajde što smo posle po kiši dobar deo puta prepešačili, sve bi to danas bile već zaboravljene anegdote da je tu stalo. Ali, kao što ćete videti, krenulo je od zla ka gorem. Tako smo Varga i ja, kad smo stigli do kluba u vreme kad je nastup trebalo da počne zatekli mrkli mrak i zaključana vrata (ko je bio u Čavketovom prolazu – tako se zove ta uličica bočno od Doma sindikata – taj zna šta je mrkli mrak!).

Kada je posle pola sata organizator konačno došao i otvorio te podrumske prostorije zidova obojenih u crno stvarno smo se osetili kao da smo ušli u podmornicu. Ili u grob. No, kad smo se malo adaptirali, kad su nam se oči navikle na tamu i kad se Varga priključio na razglas, upravo dok je razmišljao ima li smisla odsvirati celu set listu koja je brojala četrdesetak pesama u klub upade neki vrlo agresivan čovek, kasnije će se ispostaviti da je to vlasnik tog prostora, i poče da spominje neplaćeni najam, račune za struju i druge dužničko-poverilačke termine bogato garnirane psovkama. Ni po’ jada da se zadržao samo na verbalnom iskazivanju nezadovoljstva, preduzeo je on i praktične korake. Mrtav-ladan je odvrnuo osigurače, stavio ih u džep i otišao ostavivši nas u totalnom mraku. Ali, očigledno da zakupac ovaj performans nije tada gledao prvi put jer je uz svetlost sveća koje su očito bile spremne za ovakvu eventualnost pronašao produžni kabl, izašao iz kluba i nestao u lavirintu podrumskih hodnika. Par sekundi kasnije ponovo bi svetlost. Varga se u međuvremenu sabrao, redukovao donekle set listu (iako ne baš mnogo) i počeo da izvodi svoj program. I tu me je kupio za ceo život.

Pevao je Varga punim glasom, najbolje što ume. Ni traga nervoze, potištenosti ili bezvoljnosti, ni traga ljutnje što zakupac i devojka mu više pažnje poklanjaju jedno drugom, što ona devojka sa kupljenom ulaznicom omamljena ko zna čim i da je htela nije mogla da se usredsredi na njegovu svirku. Ni traga ljutnje što sam mu ja jedina publika. Raspevao se Varga kao da je u Carnegie Hallu. Raspevao se ne iz obzira prema publici jer je nije ni bilo, raspevao se iz obzira prema poslu kojim se bavi, tačnije, iz ljubavi prema tom poslu. Ta predanost je pokrenula neke kosmičke sile koje su naterale zakupca da privremeno ostavi devojku, da iz nekog budžaka izvadi svoj tam-tam doboš i da mu se pridruži na sceni. Tako sam imao prilike da prisustvujem odličnom koncertu koji su dva muzičara priredila meni jednome. Prvi i jedini put u životu osećao sam se kao da smo nas trojica jedini ljudi na svetu. I neka je otpevao onu njegovu “Moj Dinamo” u centru Beograda!

Imajući sve to u vidu, nije čudno da smo strepeli od nastupa u Chiltonu. Ja manje, Varga više. Tešio sam ga pre nastupa da je to mesto koje ima stalne posetioce, bez obzira ko i da li uopšte neko nastupa ali Varga je sumnjičavo vrteo glavom. Ipak, one kosmičke sile koje sam pomenuo i dalje su očito bile na njegovoj strani. Kad smo ušli, Chilton je već bio pristojno popunjen – u bilijar sali bila je u toku partija, u sobi sa stolovima dva poveća društva, u trećoj sobi sa one strane DJ pulta Sana Garić iz grupe Xanax pušta muziku (poslušajte njenu predivnu pesmu “Cvet na vodi”) i ćaska sa Varginim sadašnjim (muzičkim) poslodavcem Denisom Katanecom, Kralj Čačka promiče iza naših leđa, publika se polako skuplja u sobi u kojoj će nastupiti.

Sam nastup je bio jedan od onih kada sve štima – od zvuka koji je bio besprekoran, pažnje i učešća slušalaca, preko svirke, repertoara (istina, nije izveo moje favorite “Zora Bjelousov” i “Volim, boli”), komunikacije sa publikom do raspoloženja i atmosfere prijatnosti i ljubavi. Varga je pevač šansona a to je skoro izumrla, zaboravljena disciplina. Koliko publike ta čista emocija može da privuče? Ovo brzo vreme ne izgleda baš najpovoljnije za ovu passe muzičku formu. Međutim, u svakom vremenu postoje pojedinci koji se ne uklapaju u vladajući “zeitgeist” i baš među takvima Varga traži svoju publiku. Zato ne treba da se čudi što ne dopire do velikog broja ljudi – mora da se pomiri da će svirati za one kojima su osećanja koja on emituje bliska. Poput one prelepe devojke koja mu je posle koncerta prišla da izrazi svoje oduševljenje. Mislim da bi dobri Zvonimir pristao da celog života peva samo za nju.

Lepo reče Willie Nelson “čuda se događaju na najčudnijim mestima” – tako se i Zvonimiru Vargi zvezdani trenutak dosadašnje karijere dogodio u Chilton Pubu u Katanićevoj ulici u Beogradu kada je to najmanje očekivao. Ostaje mi da mu poželim da bilans od pedesetdve prodate karte, šest CD-a i dve knjige što pre nadmaši. Čovek to zaslužuje!