Već sam dolazak je bio avantura jer se nova lokacija Drugstorea nalazi tik ispod Pančevačkog mosta, u mračnoj industrijskoj zoni pa je uz gustu maglu koja se spustila sve izgledalo prilično „scary“. Ipak, kada smo se uz montažne stepenice popeli u klub, pred nama se ukazao poprilično veliki duguljasti prostor trouglastog oblika, betonskih zidova, podeljen na dve celine, srećom više nego dobro zagrejan, sa velikom binom u dnu druge prostorije.

Nastup Ilije Ludviga je već bio u toku, u odori grčkih bogova izvodio je pesme iz svog grčkog ciklusa koji bi stvarno trebao da bude ovekovečen na nekom nosaču zvuka da ne bi više privilegiju da ga čuju imali samo oni koji dođu na neki njegov nastup. Ovom prilikom apelujem na Iliju da učini nešto po tom pitanju. Ovoga puta prilično mlada, mada u tom trenutku ne baš brojna publika je lepo reagovala na njegovu muziku, posebno kada je na akustičnoj gitari izveo "Ace of Spades", posvetu prethodnog dana preminulom Lemmyju Kilmisteru.

Sledeća je bila Ana Ćurčin za čiju muziku ovaj prostor nije baš idealan uz otežavajuću okolnost da je u vreme njenog nastupa bio vrlo intenzivan dolazak onih koji misle da je „cool“ ne doći na početak nekog koncerta. U tom metežu i galami Ana je pokušavala da nametne svoje suptilne i nežne kompozicije sa promenjivim uspehom. Iritantni žamor je donekle smanjen kad joj se iz senke sa električnom gitarom pridružio Dukat (Stray Dogg) da zajedno izvedu nekoliko što Aninih, što Dukatovih originala i onu njihovu staru obradu Neil Younga „Out On The Weekend“. Kako je nastup odmicao žamor je bivao sve manji a i oni su zvučali sve bolje i uverljivije. U jednom trenutku Ana se povukla da bi Dukat nastavio svoj set koga su, prilično mudro, sačinjavale uglavnom obrade jer mu se, kako mi je kasnije rekao, učinilo da je glupo izvoditi one njegove žalopojke pred Drugstoreovom publikom naviklom na žešću svirku. Odsvirao je par svojih pesama, Jason Molininu "It’s Easier Now" sa kompilacije "Samo budi jednostavan" Pop Depresije koju bar ja nisam do sada čuo live u njegovom izvođenju, ali je tišinu u sali uspostavio tek svojim standardnim brojem, Neil Youngovom "Cortez the Killer" koju obično izvodi sa bendom. Pesma koju je mnogo puta izvodio te večeri mi je zvučala najbolje ikad. Gitara je štektala kao da je Hernan Cortez automatskom puškom likvidirao nedužne Acteke pa mi je palo na pamet da je i ovo nesvesna posveta preminulom Lemmyju. Jedini bis te večeri je bio Morrisseyjeva "I Know It’s Over" kojom je zacementirao moje uverenje da je ovom prilikom stekao izvestan broj novih fanova.

Posle kraće pauze nastupio je Went Dušana Filimonovića, bend koji sam poslednji put gledao pre godinu i po dana i mogu reći da su me veoma prijatno iznenadili odličnom, fokusiranom svirkom gde se ne zna ko je bio bolji, da li basistkinja, dal’ bubnjar i gitarista ili sam Dušan sa svojim pevanjem i sviranjem akustične gitare. S nestrpljenjem očekujem novi album koji je, čujem, već gotov. Muzika je živahna, plesna, pa ne čudi da imaju lepu podršku fanova koji su ispunili prve redove čim su počeli da sviraju.

Grupa VVhile Andrije Spičanovića (gitara) i Stevana Ćirovića (bubnjevi) nam je priredila pravi zvučni udar uz „strobe“ svetlosne efekte što me je sve zajedno ostavilo bez teksta. Neverovatna energija je isijavala iz njihovog nastupa što naravno ni publiku nije ostavilo ravnodušnom. Krajem prethodnog i početkom njihovog nastupa brojno stanje publike je bilo na vrhuncu (bilo je pola sata pre ponoći) da bi kasnije počelo da opada (hvatanje poslednjih redovnih autobuskih linija). Taj njihov noise punk shoegaze ima u svojim temeljima tribalni ritam ali je nadgradnja sasvim moderna. Prijatno sam bio iznenađen da je to uživo zvučalo još uzbudljivije nego na ploči. Bela staza je baš tokom njihovog nastupa počela da pršti.

Grupa Ti je malo smirila situaciju svojim izvanrednim gitarskim pop komadima od mog favorita Ke izgoram pa do svačijeg favorita Da ti želim dobra juta pa je Deda Mraz mogao malo da predahne i da se opusti. Kada sam ih pre godinu i više dana gledao u Novom Sadu, Ilija Duni je bio mnogo više usredsređen na mnogobrojne pedale kojima svira klavijature i bas istovremeno sa gitarom, sada to obavlja sasvim automatizovano (što je posledica velikog broja nastupa) pa stiže i da istrčava na ivicu bine i da komunicira sa publikom. Trajče je i onda i sada bio nasmejan od uha do uha i nepogrešivo udarao po svom drum kitu. Nezaboravan nastup grupe Ti koji je sada već malo proređena publika ispratila ovacijama.

Oko dva sata posle ponoći počeli su da se nameštaju The Cyclist Conspiracy dok nas je di džej pripremao za njihov nastup puštajući „ćirilicu“ dobrano obojenu orijentalnim ritmovima. Publika se osetno osula ali oni najuporniji su znali zašto ostaju do ranih jutarnjih sati. Da je Deda Mraz znao šta ga čeka, zbrisao bi odavno pa ne bi doživeo ono što je doživeo. Impresivno izgledaju i pre nego što počnu da sviraju. Petočlana postava predvođena korpulentnim Nikolom Uroševićem i četiri pevačice u prvom redu. A tek kad počnu da sviraju! Opet tribalni ritmovi, udaraljke, Nikolina gitara, pesma "Virility" koja ima etno elemente, ali etno elemente muzike američkih Indijanaca kao i naredne dve koje sam uspeo da čujem. Prštalo je na sve strane. Nažalost nisam uspeo da ispratim nastup do kraja iz objektivnih razloga, pa sam propustio ono zbog čega sam i ostao do 2:30 te noći: poslednji nastup Kyrie Katerine sa njima. Nikola mi reče da će jednu pesmu sa tog EPja sa grčkom rembetika muzikom ipak  i dalje izvoditi. Reče mi i da je potpisao ugovor sa londonskom diskografskom kućom Trashmouth Records koja promoviše gitarsku muziku. Njihov kvalitet je znači prepoznat i van granica regiona, što me raduje.

Sve u svemu, veoma uspelo veče što se prikazanog kvaliteta tiče, jedino me brine to što se rokenrol povlači ka mračnoj periferiji grada i kao da silazi u podzemlje. Počinju pristalice ovog muzičkog pravca da mi liče na prve hrišćane koji se kriju u rimskim katakombama i tu sprovode svoje tajne rituale. Počinju pristalice rokenrola da mi liče na nekakvu sektu. Nisu brojni, ali su odani svom načinu života apartnom u odnosu na sada vladajući. S druge strane, bilo je ovoga puta dosta mladih i to ne onih iz „fancy“ Doma omladine ili hipsterskog KC Grada. To daje nadu!