Neposredno pre odlaska na koncert čitao sam na jednom od hrvatskih muzičkih portala polemiku o prikazu nastupa jednog domaćeg indie autora u kojoj je izneta primedba recenzentu da ne treba u svom tekstu da piše o svojim osećanjima i svom doživljaju koncerta već treba da da objektivnu sliku. Iako se sa pogledom recenzenta na tog autora uopšte ne slažem, još manje se slažem sa tezom davaoca primedbe. Jer rock’n’roll nije nikakva egzaktna naučna disciplina, niti je to sportsko takmičenje, rock’n’roll je upravo paradigma onoga o čemu treba pisati sasvim subjektivno. Čitaoci će brzo zaključiti koliko piščevo subjektivno korespondira sa njihovim subjektivnim i nadalje će se po tome ravnati kada pročitaju tekst tog pisca o nekome. Čemu ovaj predugi uvod i kakve on ima veze sa sinoćnjim nastupom Stevea Wynna u Beogradu?

Zato što se pitam kako bi se svideo ovaj nastup nekom ko se sinoć slučajno našao u KC Gradu, nekome ko za Stevea Wynna nikada nije čuo i kako bi taj neko doživeo moje hvalospeve o ovom koncertu, hvalospeve koji će upravo uslediti. Nama koji smo znali zašto smo tu, koncert je bio predivan, teško opisiv rečima. Ali mi sa Steveom “imamo istoriju” pa nam dok ga slušamo prolaze kroz glavu pojmovi kao što su Paisley Underground, Tajanstveni voz Žikice Simića, časopis Ritam, Danny & Dusty, LA, psihodelija, osamdesete, bendovi koji su spasli rock’n’roll, prohujala mladost... da, te osamdesete nisu baš bile najbolje godine za rock’n’roll – elektro pop, druga i treća generacija punkera, new vawe koji se gubio u dekadenciji, uspon metala... a onda je naš junak kao član legendarnih The Dream Syndicate davne 1982. godine izbacio album "Days of Wine and Roses". To je bio ključni oslonac za celu tu Paisley Underground scenu i noseći stub mosta kojim smo nekako stigli do grungea. Nije odjek ovog albuma pa i celog tog pokreta bio širok ali jeste stigao do svakog do koga je trebalo da stigne, pa je tako stigao i do ne tako male grupe ljudi u Beogradu, na brdovitom Balkanu. Zato se Steve osećao kao svoj među svojima, što je sam rekao i što se sasvim jasno videlo. Ovo je peti put da dolazi ovamo ali prvi put posle pauze od sedam godina. Ne verujem da na mnogo mesta u svetu Steve Wynn doživi da pola publike ispunjenog KC Grada zna reči većine pesama i glasno ih peva s njim. To sledstveno čini da se dobro oseća, to prenosi na prisutne i iz sebe izvlači maksimum. Svirao je, sam sa električnom gitarom, sve pesme koje je trebalo da svira, i stare i nove, jednu jedinu obradu (Lou Reedovu "Coney Island Baby"), ispunio par želja slušalaca, izašao na dva bisa, prvi planiran, drugi čini se ne. Između pesama nam je pričao zanimljive, i tužne i vesele priče. Saznali smo da voli burek. Za vinjak nije siguran, kad ga popije posle se ne seća ničega. Ne seća se ni da li mu se sviđa!

Nama prisutnima se svakako svidelo ono što smo čuli. I verujem da ćemo opet, kad Steve sledeći put dođe, biti svi na broju.