S jedne strane Freakwater, otelotvorenje spontanosti i izvornosti, sa, pak, druge, Slim Cessna’s Auto Club, visoko dizajnirani proizvod čiji se performans, ne udaljavajući se previše od forme rock koncerta ipak dosta približio teatru. Taj osećaj da prisustvuju pozorišnoj predstavi su imali baš svi oni koje sam pitao za mišljenje o SCAC nastupu, dakle, četiri ili pet osoba različitog pola i godina starosti. Ne samo da su imali takvo viđenje stvari, već su ga baš svi iskazivali već u prvoj rečenici. Sličan doživljaj teatralnosti sam imao na koncertu Nick Caveovog benda Grinderman na Exitu s tim što se kod njih teatarska komponenta nastupa ograničila samo na prenaglašene scenske pokrete kojima ilustruju literarne predloške pesama dok je ovde unapred striktno postavljeno sve – od scenografije (klasičnog rock koncerta), garderobe (kombinacija kaubojskog i darkerskog), scenskih pokreta (uz naglašenu seksualnost istih) do dinamike nastupa, uključujući tu i savršeni epilog u vidu Kris Kristoffersonove pesme “For the Good Times” koju Slim Cessna ne čita na uobičajen način, kao ljubavnu pesmu. Ona u njegovom izvođenju, u ovom kontekstu, dok u pozadini muzičari pakuju svoje instrumente, dobija sasvim drugo značenje.

“Don't look so sad, I know it's over. But life goes on, and this old world will keep on turning. Let's just be glad we had some time to spend together. There's no need to watch the bridges that we're burning.”

Zvuči kao oproštaj od publike i objašnjenje zašto neće biti bisa. Pa nema bisa posle pozorišne predstave, ona je zaokružena celina posle koje je najviše što možemo dobiti višekratni naklon publici. Rock’n’roll teatar za dvočasovno bekstvo iz stvarnosti je sasvim dovoljan dobitak za publikum, ali ide dalje Slim Krisovim rečima: “I'll get along; you'll find another, And I'll be here if you should find you ever need me.” Sutra ću ja biti ko zna gde, vi ćete gledati nekog drugog ali nikad se ne zna, možda ćemo se još koji put sresti. Ove lirske meditacije dobijaju na težini kad se ima u vidu da im je prethodio zvučni udar koji je trajao od prve do poslednje numere. Ritam je bio žestok, Slim Cessna i Jay Munly neumorni u svojim vokalnim i telesnim interakcijama, muzičari kompetentni i savršeno usvirani. Show je, što je očekivano za grupu iz takozvanog “Bible Belt” pojasa koga čine države stacionirane jugozapadno od “Mason – Dixon Line” koja deli države USA koje su bile za od onih koje su bile protiv ropstva pred američki građanski rat, pun  biblijskih referenci predstavljenih, to mogu reći i bez upuštanja u analizu tekstova, na krajnje blasfemičan način. Da bi se to zaključilo dovoljno je videti gitaru sa dva vrata Lord Dwight Pentacosta na čijem telu šljašti ogromna nalepnica sa slikom Isusa kad se gleda pod jednim, i Bogorodice kad se gleda pod drugim uglom.

Nisam baš siguran da ćemo ikad više u Beogradu videti Slim Cessnu i njegovu grupu jer posle prilično skromne posete za kapacitet i cenu iznajmljivanja Americana sale DOBa, ne verujem da će se agencija Bad Music For Bad People koja je organizovala koncert, ponovo upustiti u ovakvu finansijsku avanturu. Ipak, znajući BMFBP i Pop Depression agenciju (koja je slično prošla sa Freakwater), to jest njihove vlasnike Delibašića i Lončarevića, ne bi me iznenadilo da po ko zna koji put svoja lična finansijska sredstva stave u službu želje da sebi i svojim istomišljenicima priušte užitak gledanja i slušanja uživo izvođača za koje smatraju da ih beogradska publika treba videti. Da li će ova dvojica ikad dobiti društveno priznanje za svoj doprinos kulturnoj klimi ovoga grada ne znam, a da su ga odavno zaslužili u to sam sasvim siguran.