Razum i osećajnost Seine + Denis Katanec @ Chillton Pub, Beograd 23.03.2016
Ovaj događaj, iako ne „na križanju Abbota i Pendera“ kao u pesmi Denisa Kataneca "Cvijećeće", već na uglu Katanićeve i Mekenzijeve u Beogradu, u Chillton Pubu, postavio je dva stara suborca i prijatelja, već pomenutog Kataneca i Ivana Ščapeca čiji je Seine alter-ego, na mesto koje im pripada: na pijadestal omiljenih songwritera beogradskih songwritera.
Ako mislite da je preterana ovakva tvrdnja navešću vam samo neke od prisutnih ovom izuzetno dobro posećenom događaju: Una Gašić (Bitipatibi), Sandra Grubić (Dingospo Dali), Boris Mladenović i Daniel Kovač (Jarboli) Romana i Bojan Slačala (Artan Lili), Boris Vlastelica (Repetitor), Trajče Nikolovski i Ilija Duni (Ti), Jovana Petrović i Uroš Milkić (Threesome)… jedna od nabrojanih osoba, ne bih ipak otkrio koja jer je razgovor bio „off the record“, mi je i rekla otprilike: ova dvojica su ubedljivo najbolji autori koje Zagreb danas ima. Ja bih tu ipak dodao još nekoliko imena ali se u principu slažem s tim iskazom.
Dupke pun Chillton Pub (stotinak ljudi) se da objasniti i time da ovaj klub lociran na trećem spratu stambene zgrade ima svoju stalnu odanu publiku, iako je i prethodni Katanecov nastup, 17.03. u Jazz Baru, bio takođe dobro posećen. Tamo je nastupio sa svojim Triom pa vam prenosim ono što sam o tom nastupu objavio na Facebooku: Denis Katanec, gitara, Branimir Norac, klarinet, gitara i Tena Rak, čelo, udaraljke, mandola su sinoć sudu prisutne publike izložili najtajanstveniji album regionalnog kantautorskog talasa "Pejotl" koga je tehnički najjednostavnije čuti baš ovako, uživo (osim ako još uvek imate cassette deck!), plus više novih pesama koje će tek biti snimljene. Dok se drugi muzičari trude da svoj izraz učine prijemčivijim široj publici, Denis nastavlja beskompromisno svojim putem koji je, iako nije za svakoga, sve zanimljiviji i zanimljiviji. Korišćenje dva instrumenta koja pripadaju simfonijskom orkestru (klarinet i čelo) ne bi trebalo da vas navedu na pomisao da Denis Katanec Trio ide ka chamber popu - naprotiv, DK Trio se kreće ka eksperimentalnoj muzici koja ipak u sebi sadrži elemente dopadljivosti od kojih Katanec ne uspeva da pobegne (po meni ni ne treba da beži!). Ta prijemčivost je posledica ritmičnosti njegove poezije pa uvek iz te poezije izroni nekakav uvrnuti refren tipa ...ako voli voli, neka voli voli, voli voli voli me...Način rada je takav da svako od muzičara proizvodi određeni sled zvukova koji u zbiru daju željenu zvučnu sliku. Nema klasičnih sola ili melodijskih linija što pojačava unutrašnju napetost i stvara određenu tenziju. S druge strane, zadovoljstvo sa kojim DK Trio izvodi svoju muziku je vrlo vidljivo, kao i uživljenost i posvećenost. Novi materijal sa kojim još nisam na "ti" rađen u ovom sastavu takođe veoma obećava. Drago mi je da je Denis u Beogradu izgradio određeni "cult following", nije za potcenjivanje sedamdesetak ljudi od kojih niko tu nije bio slučajno (klub je na trećem spratu zgrade tako da se tu slučajno ne dolazi), uz to naplaćivale su se ulaznice. Lepo se razvija Denisova karijera uz sve probleme i teškoće, pre svega materijalne prirode. Ipak, i on potvrđuje moju tezu da kvalitet kad tad mora da izbije na površinu.
Ove večeri u Chilltonu, Denis je bio sam na sceni. Repertoar je bio isti, bazirao se na Pejotlu i novim još neobjavljenim pesmama odsviranim ovoga puta u svom nativnom obliku, na akustičnoj gitari. U Chilltonu su izvođači i publika baš blizu, da bliže ne mogu biti, ima možda metar rastojanja s tim što tim prostorom neprestano prolaze oni koji pokušavaju da dođu do šanka. Potrebna je ili visoka koncentracija izvođača ili ono što su praktikovali i Denis i Ivča – padanje u stanje transa. Denis je toliko bio „u svom filmu“ tokom nastupa da imam utisak da ne bi reagovao ni da je bomba eksplodirala u sobi. To stanje se prenosi i na publiku pa se stvori specifična atmosfera međusobne povezanosti. Sve to zajedno daje svakome od prisutnih spoznaju da prisustvuju nečem posebnom.
Ivan Ščapec je takođe počeo solo, prateći sebe na gitari a okosnica nastupa mu je bio novi singl "Kritika čistog razuma" u kome se bavi filozofskim pitanjima. Na pitanje Immanuela Kanta iz Kritike čistog (raz)uma "Šta mogu da znam?" on odgovara "veličina/tančina naše pamjeti meri se ravnalom (lenjirom)", u mom tumačenju - pamet je danas bitna ukoliko je materijalizovana -> pamet koja ne donosi profit ne vredi ništa. Taj vladajući materijalistički duh sažeo je u refren koji je jednostavan, zarazan, duboko mudar ali u suštini optužujući: "moral se ne mora ali potreba se treba". Dakle, ideja uzmiče pred materijom! Poput Katanecovog „meketanja“ ni njegovo „zavijanje“ nije nešto najprijatnije što ste do sad kao vokalnu izvedbu čuli ali obojica se verovatno ravnaju prema onom iskazu Dušana Kojića Koje "Sviđa mi se da ti ne bude prijatno". Meni njihov način pevanja, da ne bude zabune, uopšte ne smeta, naprotiv. Uostalom, posedovanje takvih, karakterističnih glasova ima bar dva pozitivna efekta: prvo, skreću pažnju pa te nateraju da ih slušaš pažljivije nego što bi inače, i drugo, demonstriraju individualnost i autentičnost čime se distanciraju od dosadnih lepih glasova koji su, recimo, veoma cenjeni na onim predosadnim pevačkim TV takmičenjima gde ih ima pun kufer a njihovi vlasnici naposletku ipak ništa ne urade s njima. Ščapecove kompozicije nemaju predvidljiv tok niti imaju klasične strofe i refrene ali ipak ima „catchy“ delova koji se mogu proglasiti refrenom. Pesme Seine idu korak dalje od Vlaste Popić i albuma "Kvadrat" ali to je otprilike taj pravac. Po mom sudu taj pravac je dobar i samo je pitanje dokle će Ivan stići u dekompoziciji svoje muzike. U drugom delu nastupa, kad se i publika malo zagrejala i opustila, Ivanu su se pridružili basista kome na žalost nisam saznao ime i bubnjar Uroš Milkić (Threesome) i prešlo se na pesme bržeg i pravilnijeg ritma sa prilično eksplicitnim tekstovima pa bi, da nismo bili u onoj dušegupci od prostorije, verovatno bilo i plesa. Ali, bilo je smeha, aplauza i opuštene atmosfere u izobilju. Verujem da je šank dobro zaradio te noći.
Zabavu sam napustio kad je bila na vrhuncu, baš kao što treba, jer onda ostaje u najlepšoj uspomeni. Dok sam odlazio stalno mi je na pamet padala Jane Austen i njen romantičarski roman s početka devetnaestog veka "Sense and Sensibility" ili na našem „razum i osećajnost“. Nije ni čudo jer ova dva romantika koji žive u savremenom neromantičnom materijalnom svetu su se prećutno dogovorila – Ivča preispituje razum, Denis osećajnost. Drago mi je da se sve više širi krug ljudi koji uspevaju da čuju šta ta dvojica hoće da nam kažu.