Milan Glavaški je u subotu, prvog oktobra 2016. godine u Elektropioniru zatvorio treće, desetogodišnje poglavlje svoje muzičke karijere. Poglavlje u kojem je neosporno bio glavni junak. U prvom poglavlju, pod imenom Eva Braun koje je vremenski duže trajalo, bio je samo jedan od glavnih junaka, uz Gorana Vasovića i Petra Dolinku. U drugom, koje se zove Popcycle, svo četvoro su bili glavni junaci, i Nataša Katić i Ljuba Rajić i Goran Obradović i Milan. Pa onda ono već pomenuto, treće, nazvano Rebel Star. U grupi su danas Milan Glavaški, Attila Prikler, Mike Kentish, Ashley Brees i Csaba Marinka a bili su i Boris Smoje i kao i u prethodnom Popcycleu, Ljubomir Rajić i  Goran Obradović. Za deset godina postojanja Rebel Star je izdao četiri albuma: "So" (2007.), "Kalifonija" (2009.), "Rebel Star" (2012.) i "Reka" (2015.). Sve bolji od boljeg. Slušajući ih u kontinuitetu postaje mi kristalno jasno zašto je došlo do razlaza Vasovića i Dolinke sa Glavaškim. Dok prvi dosledno zastupaju bitlsovsko-bičbojsovski pristup pisanja pesama, Glavaškog je mnogo lakše smestiti u Big Star/Neil Young okruženje. Dakle, Glavaški je pionir domaće scene u tom žanru, nesrećno nazvanom Amerikana. Prijem ove grupe kod kritičara je od prvog dana bio veoma dobar, čak odličan. Nije manjkalo dobrih recenzija, često baš fanovski nastrojenih. Sa publikom je išlo malo teže – oni koji su ih zavoleli potajali su diehard fanovi, problem je što ih je bilo relativno malo. I koliko god dobar Rebel Star bio, taj krug se nije vidnije širio.

Poglavlja o kojima govorim nemaju vremenski kontinuum kao kod klasičnog romana, ona se preklapaju, pozajmljuju likove jedna od drugih, prekidaju se i nastavljaju u neodređenim vremenskim intervalima. U stvari, nisu to nikakva poglavlja, loša mi je ta analogija sa romanom. Bolje ću neupućenima objasniti pojavu Rebel Stara ako pređem na pojmovnik iz fizike. Tako je ko zna gde usisana energija po zakonu fizike ova morala da se pojavi negde drugde u nekom obliku. Pojavila se, na sreću svih nas konzumenata dobre muzike, kao kreativna energija ni manje ni više nego u Bečeju, gradiću u Vojvodini koji nije baš bio poznat po razvijenoj muzičkoj sceni. Bilo ju je toliko da za njeno trošenje nije bio dovoljan jedan bend, veliko je pitanje da li su je potrošila i sva tri pomenuta. Ali, ostavimo hipotetisanje po strani, ovo je tekst o poslednjem koncertu Rebel Stara, pa je krajnje vreme je da se konačno usredsredim na temu.

Elektropionir je te večeri bio pun kao nikad do tada iako je cena ulaznice bila za ovdašnje prilike pristojnih 600 dinara (oko 5€). Kritikuju me organizatori koncerata da uvek preteram u broju prisutnih, ali mislim da ovoga puta neću pogrešiti ako kažem da je bilo 250 ljudi. Najviše što sam ja video u Elektropioniru. Rebel Star raspoložen za svirku, spreman da nas podseti na većinu pesama iz svoje desetogodišnje karijere. I gosti su bili prisutni, neki od bivših članova benda, Ivana Smolović Ika i Kole iz Velikog Prezira. Po broju gostiju nije baš "Last Waltz" kao što je to negde najavljeno ali i oni su dosta doprineli dinamici koncerta. Svirane su pesme sa sva četiri albuma, preko trideset ukupno, ali favoriti su, kao i obično, bar za mene bili "Industrija", "Stari ključ" i naravno "Anđeli", meni omiljena njihova pesma koju smatram jednom od najboljih rock pesama sa ovih prostora u dvadesetprvom veku. Ipak, najemotivniji trenutak je bio izvođenje pesme "Rebelstar" sa njihovog prvog albuma (koja je na engleskom jeziku) gde se na binu ponovo popela Ika. Ta pesma je i zaslužila da zatvori poslednji koncert budući u neku ruku njihova programska pesma koja je svojevremeno najavila ono što od Rebel Stara možemo da očekujemo. Idealna da Milan pokaže svoje izuzetno sviračko umeće. Ljudi mnogo češće ističu kvalitet Milanovih pesama i u melodijskom i u tekstualnom smislu, pomalo se zapostavlja njegovo izuzetno sviranje gitare. Koliko on sam tome poklanja pažnje, videlo se te večeri po tome koliko je često menjao gitare da bi svakoj pesmi dao zvuk kakav je zamislio. Veličanstven kraj jedne karijere koja je, da se dogodila u neko drugo vreme i na nekom drugom mestu, mogla biti daleko uspešnija. Posle svega, u vazduhu Elektropionira lebdeo je žal za neostvarenim komercijalnim uspehom grupe koja ga je neosporno zaslužila. Nije da Milan i momci žude za novcem (naprotiv, on im je, imam utisak, na poslednjem mestu!) i slavom. Odziv publike im je bio potreban više da bi pokazao da ono što radi Rebel Star i za nekog drugog ima smisla, ne samo za članove grupe. Odazvala se na kraju publika, priličan broj je doputovao iz drugih gradova, najviše iz Zagreba, nažalost, samo da bi prisustvovala spuštanju zavese. Ipak, mislim da se nije ugasila odmetnuta zvezda, pre je implodirala u crnu rupu. Ne znam za vas, ali astrofizičari i ja znamo da crna rupa svojom gravitacionom silom apsorbuje sve sa čime dođe u dodir. Zato očekujem da će Milan, pre ili kasnije, u ovom ili onom obliku, jednoga dana osetiti potrebu da sve to što će akumulirati još jedamput izbaci iz sebe. Ostaje nam da čekamo taj dan!