Prvi, Novi Odmetnici, imali su i neku vrstu političkog proglasa ili manifesta ako tako više volite po kojem im je cilj da prevaziđu novonastale granice između bivših jugoslovenskih republika, naravno samo na intelektualnom i spiritualnom nivou - druženjem, razgovorima i zajedničkim nastupima. Na prvoj Poezici održanoj 2013. svi učesnici su bili deo pokreta „Novi odmetnici“, od Milana Koraća (Šinobusi) i Isidore Milivojević (Prkos Drumski), preko Nine Romić i Olovnog Plesa do Ivana Škrabe, Roberta Vodanovića Čopora, Nikole Neškovića aka (izmenavremena) i Katarine Juvančič i Dejana Lapanje. Druga Poezika je ugostila taj pomenuti drugi talas autora koji rade u sličnom ključu a kolokvijalno bih ih nazvao Bistro na rubu šume (po one četiri bandcamp kompilacije koje su objavili) kao što su Stray Dogg, Sara Renar pa i Marigold. Bio je tu i Damir Imamović sa svojim neotradicionalnim pristupom sevdalinkama kao i kultni borski bend Goribor koji nije direktno vezan ni sa jednom od ovih, ali jeste vezan za Poeziku tekstovima St-ovih pesama. Na trećoj Poezici, ovoj o kojoj bi trebalo da pišem a nikako da počnem, nastupao je sve prominentniji beogradski kantautor Jovanović, koji je izabran od strane stručnog žirija, zatim izbor publike Mirjana Marinković čija muzika sadrži dosta etno elemenata bar sudeći po pobedničkoj pesmi, pa Zvonka Obajdin koja je bila glavna urednica pomenute „Bistro“ kompilacije uz podršku Aleksandre Dokmanović (obe iz grupe Svemir), još Telemama iz Makedonije i kao glavne zvezde Rebel Star Milana Glavaškog i Chris Eckman & Bernard Kogovšeg iz Ljubljane. Bilo je i dve radionice: jednu je vodila Katarina Juvančič, drugu Dušan Strajnić iz Stray Dogga. Bio je i film o Bambi Molestersima.

Zagrevanje za Poeziku počelo je još u četvrtak, 04.06. u KC Gradu u Beogradu na nastupu slovenačkog dua Katarina Juvančič i Dejan Lapanja. Vrema je bilo lepo, ulaz je bio besplatan, pa je bašta KC Grada bila sasvim lepo popunjena. Za prvi nastup u Beogradu Katarina i Dejan nisu mogli poželeti ništa lepše. Jedini je problem što kod tih besplatnih priredbi veći deo publike često uopšte nije zainteresovan da čuje izvođače pa to pravi problem i onima koji jesu. Ipak smo uspeli da čujemo da su Katarina i Dejan izvodili pesme sa oba svoja albuma koje su sve bile posvećene ženama herojima, nekad pravim herojima, nekad herojima svakodnevnog života. Želeo bih da ih sledeći put gledam u nekom klupskom prostoru pred zainteresovanijom publikom, pa makar bila i malobrojnija.

Prvi dan festivala Poezika u Novom Sadu (ispostaviće se i jedini koji ću gledati!) počeo je na terasi Kulturnog centra Novi Sad druženjem sa izvođačima, pratiocima kantautorske scene sada već veoma dobro povezanim preko društvenih mreža i organizatorima Natašom Pajović i Milošem Zupcem. Itekako je primećen i nadaleko poznati osječki bloger Zli Hadžo, strah i trepet svih onih (važi i za organizatore i za muzičare) koji ne žele čuti negativnu kritiku čvrsto utemeljenu u realnosti. Da li zbog njegovog prisustva ili zbog poslovične pedantnosti organizatora, svi događaji prvog dana festivala počinjali su sa najviše petnaest akademskih minuta zakašnjenja.

Jovanović je probio led. Vidno dirnut brojem prisutnih (skoro popunjena sala sa sedećim mestima) izveo je svoj kratak set koji je bio veoma dobro primljen. Njegovo glavno oružje svakako nije pevanje, ali jeste sugestivnost i uživljenost, kao i tekstovi koji govore o otuđenju, svakidašnjoj jadikovci, dnevnoj rutini i sve tako nekim dosadnim stvarima, ali govore i o tome da optimizam i mašta mogu da pomognu u prevazilaženju ovih teškoća kao što kaže u pobedničkoj pesmi (Mora da postoji neki plan/mora da postoji nešto za nas/Lisabon/na jedan dan/da li da dostignem/ili da dosanjam san) Vrlo pristojno sviranje gitare takođe moramo da spomenemo.

Zvonka Obajdin na akustičnoj gitari i Aleksandra Dokmanović na električnoj lepo su predstavile svoj bend Svemir, inače moju omiljenu grupu sa ovih prostora. Čak se i moja rođaka, koja se sasvim slučajno našla na festivalu i ne sluša nikakvu muziku, oduševila Zvonkinim pevanjem. Naročito dobar utisak ostavljaju dve nove pesme, zarazna Iz daljine (sa čuvenim stihom „kad skinem push-up i make-up…ostane li išta od mene) i drugačija od svega što je Zvonka do sada napravila, vragolasta Zmajev dah koja me je svojim lalala refrenom podsetila na jednu aktivnost koju sam nekada često obavljao a koje se danas rado sećam!

Zli Hadžo je, valjda da bi opravdao svoju reputaciju, protestovao zbog petnaestominutnog čekanja na prelazak u veliku salu na završni koncert večeri – nastup Rebel Stara. Milan Glavaški i momci su bili odlično raspoloženi, toliko da su ispunjavali želje slušalaca, pa smo čuli sve njihove favorite plus skoro ceo novi album koji će uskoro izaći. Počeli su sa Dylanovom "It’s All Over Baby Blue" tako da je i Milan Gagić, najveći dylanolog na Balkanu, bio zadovoljan. Gledao sam ih tri puta u poslednjih godinu dana ali ovaj nastup im je bio najbolji iako najmanje posećen. I tako, dok je publika izvikivala pesme koje su momci iz Rebel Stara odmah potom svirali, ne dočekavši Anđele koje su naravno ostavili za kraj, sa parafrazom one rečenice iz romana Seobe Miloša Crnjanskog u mislima, koja u mojoj verziji glasi „Nebo je visoko, Beograd daleko“, krenuo sam iz Novog Sada negde oko ponoći. Na drugi dan, sticajem raznih okolnosti nisam uspeo da stignem pa ću vam za utehu, ljubaznošću Dragane Čanak, omogućiti da preslušate kompletan nastup izvanrednih Chrisa Eckmana i Bernarda Kogovšega.