Da, bio je to običan petak uveče u Beogradu, pa je trebalo da biram između prvog ikad nastupa furioznog etno-rock benda The Cyclist Conspiracy, oproštajnog (do daljnjeg) koncerta Velikog prezira i prvog nastupa Nine Romić u Beogradu uz koju je kao bonus išao i Jovanović, novi predmet hypea u beogradskim indie-folk krugovima. Prve će biti još prilike gledati, druge smo već gledali, tako da je logičan izbor bila Nina, jer smo zaista predugo čekali da nastupi u Beogradu. I kao što se na kraju pokazalo, čekanje se itekako isplatilo i nama i Nini.

Otvorio je Jovanović svojim solo setom, samo akustična gitara, pedale i glas. Nema on glas visok poput Tima Buckleya, nema ni glas dubok kao Scott Walker, ali bi Michael Gira, Bill Callahan i Leonard Cohen svakako mogli da ga prime u recitatorsku sekciju ako se još malo potrudi. Pa čime onda intrigira Jovanović? Time što je pesnik sasvim običnog dana u sasvim običnom životu u sasvim običnoj zemlji sa sasvim običnim sredstvima izražavanja: glasom, pedalama i gitarom. I ime pod kojim nastupa mu je sasvim obično: Jovanović. Odabir tog u Srbiji najčešćeg prezimena za „stage name“ je takođe stav (ljudi sa čestim imenima ili prezimenima obično beže od toga), i toga postanete svesni čim dođete u dodir sa tim imenom pa potom i sa muzikom koju pravi. To je kao kad bi se u Hrvatskoj neko nazvao Horvat, ili u Mađarskoj Nagy, u Švedskoj Andersson ili u Turskoj Yilmaz. Poezija mu je svedena, reči koje koristi sasvim obične, teme o kojima peva svakodnevne, nije to baš Ujevićeva "Svakidašnja jadikovka" koja kaže „I znaj da Sin tvoj putuje dolinom svijeta turobnom po trnju i po kamenju, od nemila do nedraga, i noge su mu krvave, i srce mu je ranjeno“, manje je kod njega romantičarskog pathosa i religijskih referenci nego kod našega Tina, ali nije ni daleko kad se bolje razmisli „Ustajem. Gledam se. Radim. Borim se. Legnem. Sanjam. Budim se. I ne dam se.“ Nije se dao Jovanović ni uobičajenom žamoru u KC Gradu i svoj nastup je odradio kao da ih je pregurao na stotine a ovo mu je bio, ako računamo onaj prvi kad su ga drugovi ubedili da  odsvira par pesama u nekom kafiću, ukupno treći. Lepo je primljen Jovanović, lepo je i ispraćen sa jednim bisom a vama ostaje kao domaći zadatak da proverite njegov album na bandcampu!

Onda je na pozornicu izašla ona, koja oneobičava do tada sasvim običan dan i od njega pravi praznik – Nina Romić, po prvi put u Beogradu. Dobro, sad sam ja malo previše patetičan, ali nastup je bio što kažu naši stari „enchanting“. Iznenadila me je publika (bilo je preko sto prisutnih) koja je došla na nastup vrlo spremna, pevalo se pomalo sa Ninom a momci iz benda su takođe dobijali aplauze na otvorenoj sceni i uzvike podrške. Fama o virtuoznosti Freda Lanza (harmonika i klavijature) je očigledno već pre njega stigla u Beograd pa ne iznenađuju ovacije koje je više puta tokom koncerta dobijao, ali i Naranča na basu i Petar Cvahte za bubnjevima su bili ništa manje dobri a posebno mi se sviđa što se jasno vidi da sva trojica iskreno uživaju u muzici koji sviraju. Nina Romić nam je sa svojim glasom radila šta god je htela. Leteli smo visoko, ronili duboko, vodila nas je na more, išli smo na selo ("Ruža" u rockerskom aranžmanu), igrali rokenol. Od prvog takta uvodne pesme "Sasvim običan dan" do poslednjeg takta jedne od mojih omiljenih "Opet" nije nas Nina puštala, al’ nije da smo se nešto mnogo otimali. Uživali smo što se kaže „za sve pare“.

Posle koncerta sam imao sreću da razmenim par rečenica sa tom dragom, skromnom i lepo vaspitanom devojkom koja je i sama bila vrlo iznenađena sjajnim prijemom na koji je naišla. Publike je bilo više nego na prvim nastupima nekih drugih izvođača iz Hrvatske iz kruga "Bistroa na rubu šume" ali to me ne iznenađuje toliko, jer Nina Romić je od svih njih ranije počela svoju karijeru a poslednja je nastupila u Beogradu sticajem različitih okolnosti. Ne iznenađuje me ni visok kvalitet set liste, to sam i očekivao od osobe koja je učestvovala na dva od deset najboljih ovogodišnjih regionalnih albuma ("Stablo" i "Pridjevi"). S druge strane, iznenađuje me prava rock svirka njenog benda, jer sam, verovatno zavaran njenim albumima, očekivao više etno i pop elemenata. Možda bi i trebalo njen sledeći dolazak organizovati u nekoj akustičnijoj dvorani nego što je KC Grad (iako je zvuk bio izuzetno dobro podešen, što na tom mestu nije uvek lako) sa sedećom publikom uz repertoar i aranžmane adekvatne takvom mestu. Ninin talenat i svestranost dozvoljavaju i tu i bilo koju drugu varijantu. Možda mi se tada posreći da čujem i onu preko koje sam zavoleo njenu muziku, "U mom malom mraku".