Bilo je 9:30, pola sata kasnije nego što je bilo najavljeno. Publika je bila ne baš mnogobrojna, ali u tom momentu isključivo njegova jer još nisu pristigli fanovi beogradske grupe Triko čiji je nastup trebalo da usledi posle njegovog. Njihov nastup, sticajem raznih okolnosti nisam gledao (osim samog početka) ali na osnovu preslušanog prvog EP-ja, mogu reći da se taj instrumentalni post-rock, koji bi se verujem svideo ljubiteljima tog pravca bar koliko se svideo meni neljubitelju istog, nikako ne uklapa sa Denisovom kantautorskom muzikom pa ni u snu ne mogu privući istu publiku.

Vratimo se ipak Katanecu čiji su živci, kako je izgledalo, bili na granici pucanja, pa je niz set listu krenuo žestoko, kao da mu život od toga zavisi. Startovao je sa novom, hitičnom, "Peyotl" koja mi je instant favorit, pa preko pesme "Primirje" koja je, kako ju je otpevao, pre zvučala kao objava rata nekome ili nečemu, pa onda polako na numere sa "Okanagan" EP-ja da bi prvi vrhunac bio "Florijan", otpevan takvim intenzitetom da se činilo da su stubovi koji se prostiru sredinom dvorane a koji su zaštitni znak KC Grada, počeli da se tresu. Taj energetski 'blast', koji je, treba reći, bio najbolje izvođenje "Florijana" koje sam do sada čuo, kao da je razelektrisao Denisa i prebacio ga u sasvim drugo raspoloženje – tugu. Sledećih nekoliko pesama je bilo obojeno tim osećanjem da bi na prvoj od poslednje četiri večeras izvedene, u nekim krugovima internet deep spacea legendarnoj pesmi "Zeka", koju je Denis komponovao na tekst tajanstvene beogradske autorke čiji identitet nikada pa ni ovom prilikom nije hteo da otkrije (javlja mi se da bi to mogla biti tibibitipatibi…uh, jezik mi se zavezao, bolje da ne nagađam više hehe) opet promenio raspoloženje. Uz "Zeku" se i ne može biti previše ozbiljan, još manje tužan, ali se može lepo raditi 'singalong' što smo Daniel Kovač (Jesenji Orkestar, Jarboli) i ja (počasni konzul pot liste u Beogradu) i demonstrirali. Poslednje tri pesme, čini se Denisovi lični favoriti, "Jedra", pa onda nova "Bijele Rade" i na kraju "Prijateljstvo" otpevane su sa stavom i autoritetom i odmah po odsviranim poslednjim taktovima, Denis je, žurno kako je i ušao, napustio KC Grad. Nije me iznenadilo što nije svirao bis, znajući ga nisam ni očekivao da će ga svirati, jer za njega bi bilo šta što liči na planiranje ili iznuđivanje bisa bilo preveliki kompromis na koji nije spreman. Time je završena njegova mini turneja po Srbiji (Subotica, Novi Sad, Beograd) sa čijim je ishodom, kako sam kaže, zadovoljan.

Od 2011 kada sam ga prvi put gledao Denis Katanec je prešao veliki put i bukvalno i figurativno. Sve njegove vrline su ostale vrline su ostale vrline (pesme koje piše i komponuje) a njegove mane su postale  prednosti (svirački a naročito pevački je veoma napredovao pri tom ne izgubivši lični pečat). Ranije je te oštre ivice svoje muzike koje uvek pominjem kada o njemu pišem pravio pevanjem na granici falša, sada toga više nema, sada ih pravi promenom dinamike pevanja, slobodnim podizanjem i spuštanjem intenziteta glasa. Jedino što se kod njega ne menja i neće se promeniti je njegov eksplozivni temperament. Zato će još mnogo puta kantu mleka koju je napunio gotovo do vrha jednim nesmotrenim pokretom proliti, da bi opet sve počeo iznova. Nekako mi se čini da on to duboko u podsvesti i želi.