Ko mi je kriv što na ovakve događaje dolazim uvek pola sata ranije pa se izbedačim što je malo ljudi prisutno! U trenutku početka nastupa Jonah Tolchina u Amerikana Sali DOBa bilo je prisutno pedesetak ljudi, bolje rečeno sretnika koji su prisustvovali prvom beogradskom nastupu buduće folk zvezde. Krhki, riđokosi Jonah izgleda kao da ga je vremeplov usisao iz lineup-a Newport Folk Festivala 1963. godine i izbacio u Amerikana salu DOB-a ove, 2015. godine. Podsetio je nekim svojim pesmama na Burl Ivesa, nekima na Pete Seegera, a nekima na Dave Van Ronka pa čak i na samog Dylana. Uslovno rečeno podsetio, u stvari je bio samo svoj taj dvadesetdvogodišnji momak nežan po stasu ali gorostasan po glasu i veštini sviranja gitare. Kada je počeo da raspoređuje publiku ko će šta da peva kao što je to nekada radio Pete Seeger na Newportu, na trenutak se u Amerikana sali Doma omladine osetio miris i ukus iz doba nevinosti građanskih pokreta sa samog početka šezdesetih. Brže nego što je smeo, sav taj zanos je otišao u nekakve ekstremizme, leve ili desne, svejedno, ili još gore u dosadne konformizme svakodnevnih života. Mlađahni Jonah nas je na trenutak vratio u te mitske prostore bezgranične slobode, pravde i apsolutne čistote, kojima ćemo, sada kada smo kao civilizacija došli do mrtve tačke, ponovo morati početi da težimo! Eto, da vide oni koji kasne šta su propustili.

Sala se dobrano popunila kad je Mića Glavaški iz Rebel Stara izašao na pozornicu. On u Beogradu ima svoje ljude koji su uvek kad Rebel Star nastupa prisutni u punom sastavu, znaju svaku reč svake pesme, igraju, pevaju, uživaju. Glavaški i momci ih nikad ne iznevere, daju se do poslednje kapi znoja, odabir pesama je uvek savršen, kombinacija proverenih favorite i novih pesama ovoga puta obogaćenih sa dve pesme gitariste Ashleyja otpevane na engleskom koje su se sasvim dobro uklopile u Rebel Star zvuk. Vrhunac njihovog nastupa je ipak bio kada se Ivana Smolović iz On Tour popela na binu da zajedno sa publikom otpevaju sada već klasičnu pesmu "Anđeli".

The Bambi Molesters pojačani Lukom Benčićem iz My Buddy Moose za klavijaturama ne izgledaju kao neko ko će pokvariti dobar party. Dapače! To su te večeri i pokazali. Neverovatno energični, usvirani i raspoloženi, održali su mini concert koji je i najveće skeptike morao preobratiti u fanove ove njihove verzije surf rocka. Ova muzika je veoma filmična, pa iako je instrumentalna kod mene a verujem i kod drugih ljudi izaziva niz asocijacija koje se u mozgu pretvaraju u nizove slika, u nekakve lične filmove. Filmovi se menjaju u zavisnosti od atmosfere, ritma i melodije svake pesme, ali oni večeras nisu uopšte bili potrebni. Dovoljna je bila energija kojom su The Bambi Molesters zračili da nas sve izmeste u neki drugi svet i pripreme za ono što dolazi.

A došao je Chuck Propher, nekadašnji gitarista jednog od mojih omiljenih “under the radar” bendova Green On Red. Možda je u GOR Dan Stuart bio lider, glavni autor i pokretačka snaga ali definitivno, pošto sam Dana gledao prošle godine na SeaRock festu u Kotoru a Chucka sada, momentum je u ovom trenutku na strani Propheta. Neočekivano dobar prošlogodišnji album "Night Surfer" me je odmah posle preslušavanja upisao na attending listu ali nisam verovao da će mi Pop Depression, organizator ovog festivala, tako brzo ispuniti želju. U 11:30, na početku nastupa Chuck Propheta & The Mission Expressa sala je dostigla vrhunac ispunjenosti (po mojoj, kako me optužuju, uvek preoptimističkoj proceni oko 500 duša) ali ne i vrhunac isijavanja energije. Ta tačka je dostignuta mnogo kasnije kada je Chuck, ponet izvanrednim prijemom publike uobičajeni festivalski nastup od sat – sat i petnaest, produžio na puna dva sata, znači oko 1:30 sledećeg dana. Dva sata pravog rock’n’rolla, onog nekalkulisanog, znojavog i prljavog, izvedenog kao da im je to poslednji put.

Dva su mi trenutka zapala za oko. Prvi, kada je Chuck posle odsviranog akustičnog seta (uslovno rečeno, pošto bučniji i energičniji akustični set nisam u životu čuo!) svoju akustaru dao devojci iz publike i pozvao je da im se pridruži na sceni. Ona, za razliku od Propheta, očigledno nije znala da je suština folk muzičkih hootenanny večeri takozvani otvoreni mikrofon, gde se bilo ko od prisutnih može pridružiti muzičarima na sceni da nešto otpeva ili odsvira. Drugi trenutak je bio onaj kada nas je Chuck, najavljujući neku pesmu o San Franciscu, svom rodnom gradu, prosto zamolio da ne dozvolimo promene koje on primećuje da su se od njegovog prethodnog boravka dogodile, a koje će Beograd dovesti do toga da liči na današnji San Francisco ili bilo koji drugi veliki grad ekonomski razvijene i politički korektne zapadne hemisphere. Mislim se ja, e moj Čače, ne boj se ništa, kakav crni napredak, kakav New York, Pariz, London, ovde se ni Drugi svetski rat još nije završio!