Kada sam pre petnaestak godina, prateći sina na juniorske teniske turnire, gledao njega i njegove drugove od kojih vam je najpoznatiji Novak Đoković, pitao sam se i ja i ostali roditelji koji su posmatrali njihove mečeve kako li igraju deca iz zemalja u kojima je tenis daleko više razvijen, mladi Španci ili Amerikanci na primer. Danas je svima jasno da je to što smo mi tada gledali, bio u tom trenutku najbolji juniorski tenis na svetu. Ovaj sportski uvod pravim jer mi baš tako izgleda regionalna amerikana scena. Kao da nismo svesni koliko je dobra, koliko značajnih autora ima i koliko je relevantna u svetskim okvirima. Jedini problem je što muzika nije egzaktna disciplina kao što je sport gde ćeš, ako si najbolji, sa velikom verovatnoćom postati broj 1, dok ćeš u muzici teško, ako ćeš ikako, probiti lokalne i regionalne okvire. Možda će pomoći ako budemo više verovali u njih i ako se budemo oslobodili kompleksa niže vrednosti koji gajimo prema velikom i bogatom svetu.

Treehouse Centar je vila na Dedinju relativno daleko od centra grada ali je kao stvorena za ovakve svirke. Šank se nalazi na samom ulazu u poveliki stan sa jednom prilično velikom i dve manje sobe koje su sve ozvučene tako da oni koji su došli da se ispričaju i da usput čuju malo muzike ostaju za šankom ili u ovim manjim sobama a oni koji su došli da slušaju popunjavaju veliku sobu koja na jednom kraju ima improvizovanu binu. To je prvi razlog što nije bilo onog karakterističnog žamora koji obavezno prati akustične svirke. Drugi razlog je bio taj što su se istog dana održavali koncert grupe S.A.R.S. i što još traje filmski festival FEST, pa nije bilo onih koji su, eto tako, malo izašli u grad, pričljive “gradske ekipe” (oni su bili na FESTu) ni radoznalih rođaka sa sela (oni su bili na S.A.R.S). Treći, najvažniji razlog je bio kvalitet svirke i snaga pesama koji bi u najvećoj meri ućutkale najveći broj onih iz prethodnog razloga i da su došli. Elem, skupilo se oko osamdeset ljudi spremnih da se prepuste Ireni Žilić da ih odvede na (sentimentalno) putovanje.

Lep uvod u nastup Irene Žilić dali su Ana Ćurčin i Dukat Stray Dogg koji su otpevali svako po 3-4 pesme, uglavnom nove, koje će se naći na njihovim novim albumima koji se očekuju u toku ove godine. Kao sada već regularni a dobri domaćini ovakvih akustičnih svirki, nisu pokušavali da “ukradu” show ali su sasvim lepo zagrejali publiku za glavnu zvezdu večeri.

Irena Žilić je došla sa violinistkinjom Ivanom Žabkar koju smo već videli u Beogradu na nastupu Svemira (posle koncerta smo ubeđivali Ireninog menadžera da, imajući u vidu to koliko je omiljena kao saradnik mnogim izvođačima, organizuje trodnevni festival na otvorenom “Ivana Žabkar i prijatelji”). Izvodila je uglavnom pesme sa svog jedinog albuma "Travelling" uz jednu novu i jednu obradu. Veoma jak i izražajan glas koji pored snage ima tu diskretnu notu ranjivosti dominira pa gitarska pratnja ostaje u drugom planu što se donekle menja kada se priključi Ivana sa svojom violinom. Set lista je pažljivo napravljena sa ključnim pesmama postavljenim na pravim mestima, pa tako posle nekoliko uvodnih ide "Cricket and Mouse" pa opet malo spuštanje tenzije pa opet dizanje sa "On My Own", pa smirenje pa najveći hit "Scars" pa smirenje pa moj favorit "Whatever Feels Right". Čini mi se da nisam čuo "By My Side" ili se varam? Ne znači da mislim da su slabije one pesme koje nisam pomenuo, jednostavno su sporije ili nježnije a kod ovakvih akustičnih svirki potrebno je održati pažnju publike podizanjem ritma i/ili intenziteta, uostalom uvek mi se više sviđa play lista koja ima više pravilno raspoređenih peakova nego ona pravljena po eksponencijalnoj krivulji.

Uvek kad mi na kraju koncerta prođe kroz glavu pomisao “zar već?” znam da sam bio na dobrom koncertu.  Večeras mi je baš to bila prva misao! Očigledno je da se već pri prvom susretu, između Irene Žilić i beogradskog americana kružoka stvorio fluid koji je toliko jak da će nas sasvim sigurno uskoro ponovo spojiti. A i “ptičica” mi je šapnula tako nešto!