Izgleda da festivali postaju prilično jak izvozni artikli u regionu. Posle izvoza Exita iz Srbije u Crnu Goru, evo sada i Indirekta iz Hrvatske u Srbiji. Odmah mi padaju na pamet ona gostovanja hrvatskih grupa u Srbiji i obrnuto u vreme novog talasa 80/81. godine kojima sam bio svedok (i pasivni učesnik u smislu prisustvovanja koncertima). Iz sadašnjeg ugla gledanja izgleda mi da su se ta dešavanja odvijala uz diskretnu ali nesumnjivu podršku vladajućeg establišmenta. To je bilo vreme neposredno pre i neposredno nakon smrti Josipa Broza Tita pa je verovatno postojao strah od scenarija koji se dogodio desetak godina kasnije i mislilo se u vrhovima tadašnje vlasti da će ovakve akcije pomoći u sprečavanju potencijalnih eskalacija. Danas je neko potpuno drugo vreme u kojem do povezivanja i saradnje dolazi mimo i uprkos politici, gde mladi „umetnici“ spontano osećaju pripadnost istom jezičkom i kulturnom prostoru (jeste, pevaju na engleskom, ali komuniciraju na svojim maternjim jezicima i sasvim se dobro razumeju) i, zašto ne reći, vide mogućnost proširenja svog tržišta. Mesta u kojima je održan ovaj festival (privatni klubovi Ben Akiba, Beograd i Izba, Novi Sad) i medijska prisutnost (veoma mala u „velikim“ medijima) dokazuju da države Hrvatska i Srbija, na našu sreću,  nemaju ništa sa festivalom Indirekt. Na Facebook stranici ovog festivala piše da je cilj „okupljanje umetnika iz regije u atmosferi koja briše granice između izvođača i publike“ što je ovoga puta prošireno i na „brisanje“ državnih granica. Gostovanje u Srbiji realizovano je u saradnji sa Ammonite Records a izbor muzičkih izvođača se bazirao na njihovoj kompilaciji regionalnih bendova "English As a Second Language".

U petak, 16.10. u Beogradu, posle književne večeri na kojoj moram priznati nisam bio (da je došao najavljeni Andrija Škare došao bih sigurno da ga pozdravim) nastupio je prvo Vladimir Kuzman iz Buja čiji je ovo bio (ako se ne varam) prvi nastup u Beogradu i posle onoga što sam čuo  moraću da potražim njegova diskografska izdanja ili da sačekam da nešto objavi ako ih nema, zatim standardno izuzetni Wooden Ambulance u punom sastavu sa novom pevačicom, koje je uvek zadovoljstvo slušati a podjednako je zadovoljstvo i popričati sa Goranom Grubušićem i, na kraju, Nikol, Luka & Vedran koji su prvi put beogradskoj publici imali priliku da predstave materijal sa svog prvog EP-ja, još kompaktniji i bolje upakovan nego na EPju. Ovi kratki festivalski nastupi su, s jedne strane vrlo efektni jer se svira nekoliko odabranih pesama a s druge, nedovoljno dugački da bi se stekao kompletan utisak o nekom izvođaču. To možda i nije loše, jer te natera da kasnije odeš na „pravi“ koncert.  Iste večeri u Novom Sadu nastupali su Elephant and the Moon, On Tour i Nellcote ali tamo iz opravdanih razloga nisam mogao da budem prisutan (još nisam usavršio tehniku „biti na dva mesta istovremeno“ ali radim na tome).

U subotu, 17.10. u Beogradu je program otvorio Mylutin solo nastupom, upečatljiv kao i uvek, sa nekoliko blues baziranih „komada“ pa Petar Vranić a.k.a. Elephant and the Moon koji je od poslednjeg puta kad sam ga gledao očigledno stekao iskustvo i sigurnost koje se itekako vidi u njegovom nastupu. Moji klupski favoriti On Tour jednostavno ne mogu da omanu u ovakvom okruženju pa je njihov izbor sopstvenih hitova delovao blagotvorno na mene. Nelcotte, koji su, mislim, takođe prvi put u Beogradu su bili otkrovenje za većinu prisutnih. Prethodne večeri sam preslušao EP njihove pevačice Luce čijim glasom svako mora ostati impresioniran, ali moram priznati da me je nastup benda još više oduševio. Šteta što je žamor u klubu bio preglasan ali ništa zato, uverili su me da na njih ubuduće moram obratiti pažnju. U Novom Sadu u isto vreme svirali su Vladimir Kuzman, Ana Ćurčin i NLV.

Tribina o digitalnom predstavljanju muzike i sličnim pitanjima održana je u nedelju, 18.10. a posle nje je usledio Matinee jam session u okviru kaga je nastupila akustičarska all-girl grupa Sophie from Seattle (klavijature, dve gitare, melodika/usna harmonika) koje su me neodoljivo podsetile na moj omiljeni gitara/ukulele duo, najmanje poznati bend dece poznatih očeva, Folk Uke, koji čine kćerka Willieja Nelsona Amy Nelson i kćerka Arlo Guthriea Cathy Guthrie. Pedsetile su me ne samo po delikatnosti muzike i lepim melodijskim linijama već i po potrebi da se ista sluša u adekvatnim uslovima, u tišini, a prisutni su se pobrinuli da tako i bude. Stvarno je krajnje vreme da devojke izdaju ploču, pilot singlovi su pokazali da ćemo itekako imati u čemu da uživamo. Jam session je na svojim plećima nosio neumorni Vlado Kuzman, čije enciklopedijsko poznavanje muzike se sasvim lepo uklapalo sa istim takvim Vlade Marinovića, gitariste on Toura koji su nas provozali kroz nekoliko standarda, da bi kasnije Marinovića zamenili Nikol i Luka, kasnije i Vedran koji su sa Vladom odsvirali nekoliko starijih pesama Dina Santaleze, onih koje nisu ušle na Pridjeve, njegov izvanredni album koji sve više dobija na vidljivosti. Tako su se završila burna tri dana partijanja i sviranja, da ne zaboravim neizbežni fudbalski susret prilično mamurnih i domaćina i gostiju u nedelju u podne čiji rezultat ne bih ovom prilikom navodio. Kao dobar domaćin mogu samo da kažem da je bilo tesno.

Najlepše na ovom festivalu je baš ono na početku pomenuto brisanje granica između izvođača i publike. Izvođači su bili najbolja publika jedni drugima (zlobnici bi rekli „i najbrojnija“), fanovi ove vrste muzike su došli sa raznih strana i iskoristili priliku da poznanstva sa društvenih mreža pretoče u real-life prijateljstva (pa onda neka neko kaže da društvene mreže otuđuju ljude). Kuriozitet je bilo prisustvo tri Italijana koji su došli nezavisno jedan od drugog, gospodina sa RAI3 iz Rima koji je došao sa zadatkom da za svoju stanicu napravi emisiju o muzici iz regiona, Marca Valve sa Radija Fragola – Trieste čija emisija Closing Time odavno promoviše izvođače sa ovih prostora, a nije mogao izostati ni najveći fan ove regionalne kako je ja zovem „Nove os(j)ećajnosti“ Vittorio La Pietra iz gradića Sore (negde između Rome i Napolija) koji pokušava da celu scenu izveze u Italiju, na neki letnji festival. Ovo interesovanje ljudi izvan regiona, pa i odziv publike, koji je naročito drugog dana bio vrlo dobar (prvog dana je bilo izuzetno loše vreme) pokazuje da postoji kvalitet u ovome što rade ovi izvođači i da će, nastave li da stvaraju ovako kvalitetnu muziku, bar neki od njih (zašto ne i svi!) sigurno dopreti do mnogo šire publike.