Moja životna saputnica i ja, šetajući ka domu svome posle koncerta održanog u petak uveče u KC Gradu, živo smo raspravljali da li je Ilija Ludvig večeras bio otelotvorenje grčkog boga Hermesa (kako je tvrdila ona) ili pak njegovog kolege Dionisa iz istog Panteona (kako sam tvrdio ja). Naime, Ilija je kao i uvek, bar sudeći po fotografijama pošto sam ga sada prvi put gledao uživo, nastupio, kako većina površnih gledalaca govori, u „haljini“ što implicira nekakav transvestitizam i koketiranje sa kvazi provokativnim temama polne diferencijacije. Znam čoveka vrlo površno, tako što se srećemo na svim tim malim ali bitnim svirkama u gradu i znam neke njegove ranije radove iz raznih oblasti umetnosti, ali i to mi je dovoljno da budem skoro siguran da Ilija Ludvig neće koristiti provokacije „na prvu loptu“, da će biti daleko sofisticiraniji. Čim se popeo na pozornicu sve je bilo jasno – u pitanju je bez ikakve sumnje starogrčki bog! Kasnije sam, posle konsultacije sa Wikipedijom, zaključio da je u pitanju ovoga puta Dionis, to je onaj zadužen za bahanalije, žene i vino a koga je lako poznati po venčiću od voća, grožđa i lišća (i trave?) oko glave. Istini za volju, ženina teza o Hermesu je, posle uvida u fotografije sa ranijih Ilijinih nastupa takođe dobila potvrdu, jer je na nekima od njih ovekovečen sa šlemom sa krilcima na svojoj glavi, a taj šlem je karakteristika pogodićete – boga Hermesa čija je jedna od glavnih dužnosti da bude glasnogovornik bogova. Pošto je ovim svojim nastupom najavio dolazak leta, doba godišnjih odmora, opuštanja i svakovrsnih užitaka, sasvim je logičan izbor maske Dionisa. Ako je za većinu prisutnih iznenađenje bila vizuelna komponenta Ilijinog nastupa, za mene je veliko i moram reći prijatno iznenađenje bila njegova muzika. Počelo je u stilu Matije Habijaneca, samo što kod Ludviga, za razliku od Matije i većine naših i svetskih kantautora, preovlađuju durska raspoloženja potcrtavana gitarskim solo deonicama prisutnim u skoro svakoj od tih prvih pesama koja imaju daleki etno prizvuk pa vam se, možda zbog Ludvigovog kostima a možda i ne, čini da su to pentatonske skale iz starogrčke muzike. Kako je nastup odmicao matrica koja prati Iliju je postajala bogatija i funkoidnija pa se na kraju baš dobro zakuvalo. Sada mi ostaje da proverim da li je Hermesovski nastup drugačiji od ovog Dionizijskog, da li će taj biti nabijen drugačijim (možda političkim?) porukama. Zaključak je da ovo sigurno neće biti poslednji put da odem na koncert Ilije Ludviga i da sam ovde dobio daleko više nego što sam se nadao.

Što se Ljubičica tiče zamalo da bude obrnuto. Njihov prvi singl, svedena rock’n’roll numera "Imam novi bend" pa i poslednji „novelty“ singl "O majmunu i zmiji" su mi simpatični, ostali objavljeni u međuvremenu manje, ali i tih nekoliko izdatih pesama pokrivaju sve postojeće muzičke žanrove. Hteo sam da vidim šta su Ljubičice u stvari. Počelo je duhovitom najavom conférenciera uz predstavljanje članova benda – (Petar Stevanović (gitara), Vuk Stevanović (bas), Nicholas Edward Stevens (bubanj) i Andrija Gavrilović (truba), i njihovog sviračkog umeća. Ono zaista nije sporno – i u autorskim stvarimai u obradama (kojih je bilo poprilično) a naročito u obradama oseća se izuzetna energija i sviračka kompetentnost. Vokali su mi se već manje sviđali, ne toliko zbog povremenog distoniranja i disharmonija kod višeglasnog pevanja što se sve može oprostiti na živim nastupima, više zbog čudne dihotomije između covera i autorskih pesama. Dok covere (između ostalih "Sgt. Pepper" od Beatlesa, "Roll Over Beethoven" od Chuck Berryja, "Pretty Woman" od Roy Orbisona) izvode uverljivo i potpuno uživljeno, autorske pesme izvode sa upadljivim ironijskim odmakom – kao da su sve one parodije. Vrhunac je bio u pesmi Danica koju je izveo njihov gost Nikola Radojković koji ju je pevao i na albumu, ovoga puta u potpuno operetskom maniru. Ne znam da li je to stvarno tako, ali zvuče kao coverband koji je rešio da izvodi svoje autorske stvari ali nije baš sto posto siguran u njih, pa se krije iza parodiranja. A nema nikakve potrebe za tim, kod njih je dobra strana što sve zvuči pozitivno i veselo, a i publika je vrlo entuzijastična i dobro se zabavlja. Tako je bilo i ove večeri.

Rock muzika se događa u ciklusima. Kad se otuđi od sebe same i (posledično) od publike iz naizgled potpunog mrtvila rađa se novi ciklus. U ovom trenutku kao da je ovde u toku rekonstrukcija rock scene iz šezdesetih godina prošlog veka. Ljubičicama je izgleda zapalo da predvode pop talas (čak su imali na sebi ona bitlsovskasixties odela - bez sakoa doduše!) a Iliji Ludvigu da remodeluje hipike, nekima drugima neke druge žanrove rocka pa scena oživljava, ma ne oživljava, počinje da vri. Dečje bolesti će se preležati, bendovi će se umnožiti i sa svakim izdanjem ili koncertom jedni drugima podizati lestvicu sve više i više. Kako mi se čini, čeka nas desetak ludih godina!