Stari A.P.Carter i njegov pajtaš Bill Monroe mora da su sinoć tamo gore u večnim lovištima intenzivno štucali zumirajući pogled ka Beogradu, Cetinjskoj ulici I, još preciznije, Elektropioniru, ka bini na kojoj se nalazila grupa Freakwater. Jer, pominjale su ih Catherine Irwin i Janet Bean, ne eksplicitno ali vrlo često – skoro svakom otpevanom notom te, ali i svih drugih večeri od nastanka ovog benda do danas. Štucanje se lako da zaustaviti sa par čašica Kentucky bourbona koji je valjda dostupan i tamo gore, i u raju i u paklu, ali, teško je skinuti s lica ovih veterana širok osmeh prouzrokovan saznanjem da njihova muzika i dalje živi u svetu koji više uopšte ne liči na onaj koji su napustili a u kome je ta muzika nastala. I A.P.Carter kao preteča i Bill Monroe kao čovek koji je konačno definisao bluegrass žanr mogu biti ponosni na svoje delo – žanr je ne samo opstao već se razvio dotle da ima čitav niz podžanrova i veliki broj pristalica.

Freakwater su sa nama još od kraja osamdesetih ali su nekim čudom izmakli pažnji mog muzičkog radara. Ne tvrdim da nisam čuo nijednu njihovu pesmu do poslednjeg, ovogodišnjeg, albuma "Scheherazade", ali mirno mogu reći (iako ne bez grižnje savesti) da se nijedna nije „zakačila“ za mene. Ni album "Scheherazade" me se nije posebno dojmio – da li sam ga slušao površno, ili nisam bio u pravom raspoloženju tada kada sam ga slušao više se ne sećam, ali imam crno na belo da sam toj ploči na mom internom ocenjivanju dao tri i po od pet zvezdica što je po mojim kriterijumima ocena za prosečno dobar album godišnje produkcije koji ne ulazi u sto najboljih. Krenuo sam na njihov koncert više kao podrška timu Pop Depresije kojem smo svi mi ljubitelji amerikane i srodnih žanrova u Beogradu veoma zahvalni što nam dovode izvanredne ali nekomercijalne izvođače što proizvode skoro siguran gubitak organizatorima (sa retkim izuzecima koji bar delimično pokrivaju prošle i buduće gubitke!). Drugim rečima, očekivanja nisu bila visoka, tim pre je moj dobitak posle svega izgledao veći.

Sedamdesetak ljudi je bilo prisutno ovom istorijskom nastupu Freakwatera na najistočnijoj tački zemljine kugle na kojoj su ikada bili, kako u jednom trenutku reče simpatična Catherine. To ih nije sprečilo da nam priušte nastup dovoljno dobar i za Grand Ole Opry a kamoli za poluprazni Elektropionir. Slaganje glasova Catherine i Janet nije u milozvučnoj bičbojsovskoj terci već u kvarti ili kvinti (kažu oni koji se razumeju) pa zvuči oporo i ima unutrašnju tenziju što uz dodatak za bluegrass karakterističnog visokog pevanja i korišćenje takozvanih nepotpunih skala (gapped scales, neke note iz skale se preskaču, to je ono lomljenje glasova u kantriju) daje taj teško prevodivi „high lonesome sound“. Te večeri su bile potpomognute violinistkinjom koja se povremeno uključivala svojim vokalom i sve je zvučalo savršeno. Bolje nego na poslednjoj ploči jer su izostali eksperimenti, ostao je čisti nepatvoreni bluegrass najvišeg kvaliteta. Kvalitet svirke dobro uigranog benda, kombinacije iskustva basiste sa codenameom Lignjoslav (neverovatno podseća na lik Squidward Tentacles iz animiranog filma SpongeBob SquarePants) i dve liderke, svake u svom arhetipu – Catherine kao „najbolja drugarica“ i Janet kao kaubojska famme fatale (kao što je lucidno opisao Žikica Simić: ...da je Dženet Bin sjajno izgledala – u džinsu, sa pepeljastom kosom, blago alijenirana – kao neka rok Fej Danavej...) i mladosti bubnjara, gitariste i violinistkinje. Repertoar je za ovu priliku bio kombinovan – po polovinu vremena dobili su stari favoriti i novi album. Posle sat i po koji je proleteo kao tren mogao sam samo u sebi da konstatujem da je to muzika najbliža mojoj unutrašnjoj muzici ako razumete šta hoću da kažem. Nezaboravan doživljaj!