Ensh nema problema ni sa engleskim ni sa srpskim jezikom (koristi ih oba u svojim pesmama) a bogami ni sa proizvodnjom beat-ova. Plesna muzika, elektronika, eksperimentalni pop, to nije teritorija na kojoj se najbolje snalazim pa ću poslušati savet prijatelja da ne pišem o onome o čemu nemam pojma. Ipak, moram reći da su me ti beatovi i Enshovo pevanje sasvim lepo razmrdali i zagrejali. Energetski vrlo šaržiran, izvođački kompetentan nastup kome ne mogu naći zamerke baziran na prošlogodišnjem CD-u “Both of Them Milenko By: Ensh” začinjen je i promocijom Enshovog najnovijeg izdanja, obrade pesme S.Gojkovića i Lj.Đukića (Električni orgazam) “Kad krokodili dolaze” koja i u ovom vremenu dobija savremeno značenje – uvek nekakvi krokodili dolaze i uvek to kod normalnog čoveka izaziva strah.

Dojo se pojavila na sceni sva u crnom lica prekrivenog crnim velom. Kada ga je podigla ukazalo nam se njeno lice našminkano poput David Bowie-a iz Alladin Sane faze ili još bolje, kakvog lika iz japanskog kabuki pozorišta jer Dojo nam već svojim imenom (termin “dojo” u zen budizmu označava “prostor za meditaciju”) ukazuje na te uticaje. Muzika sa nove ploče “Solstice” išla je sa matrice (sama je snimila sve instrumente) da bi se Dojo mogla posvetiti scenskoj prezentaciji. Budući u crnoj odeći kao da je bila antipod legendarnom pantomimičaru Marcelu Marceau (koji je uglavnom nastupao u belom) ali je poput njega, scenskim pokretima pokušavala da pojača utisak koji ostavlja muzika. Muzika je ambientalna elektronika koja ugođajem asocira na severne, hladne predele i neminovno priziva poređenja sa Bjork recimo, i uopšte sa icelandskom scenom ali i sa drugim mračnim heroinama kao Diamanda Glas na primer, ali bez njenog operskog načina pevanja. U svakom slučaju, veliki napredak u odnosu na nastup od pre par godina u CK13 u Novom Sadu kome sam prisustvovao, što je i logično jer to joj je bio jedan od prvih nastupa. Gitarskim pesmama iz tog perioda i onima objavljenim na EP-ju “Endings” se i sinoć morala vratiti pošto je izvela ceo “Solstice” koji traje svega 15 minuta. Nastup nije bio dugačak ali mi se svidelo to što radi na scenskoj prezentaciji pesama a to je nešto što je u regionu najmanje zastupljeno. Retko ko ide dalje od onih nekoliko “macho” poza prekopiranih od stranih idola. Dojo je dosta radila i na svom izgledu i na scenskim pokretima što daje jednu novu dimenziju njenoj muzici. Sad kada se, kako mi se čini, oslobodila treme koja ju je ranije dosta sputavala očekujem da dalje napreduje i to ne samo u muzičkom smislu već i u pravcu usavršavanja teatarske komponente svog nastupa jer očigledno ima dara da nam ne samo muzikom već i pokretom i mimikom prenese emocije. Time bi lako zauzela taj potpuno prazan prostor koji prosto zjapi na regionalnoj sceni.