Bio je on gost Pop Depressiona i pre dve godine u Cinema Rexu i imao nastup koji se još itekako prepričava među fanovima. Mislim da su bukvalno svi do jednog koji su bili tada u Rexu došli i sinoć i usput poveli još po nekog da ga uvedu u magični svet Demiana Jurada – takav je to nastup bio!

Otvorio je Kole iz Velikog Prezira sa svojim četrdesetpetominutnim akustičnim setom. Što reče jedan prijatelj, sad se sasvim jasno vidi, Veliki Prezir je Kole, to su te pesme, to je ta poetika, to je taj vajb. Nastup koji bi u nekom klubu prošlo nezapaženo, u žamoru i zveckanju čaša ovde izaziva (sasvim zasluženu) punu pažnju. Koletove pesme, ogoljene do gitare i usne harmonike ipak nepogrešivo odaju, ne samo zbog jezika kojim su pevane, u kom su podneblju nastale. Impresivno je koliko jezik kojim se peva utiče na melodijsko-ritmičku strukturu pesme. Možeš ti usnom harmonikom da prizivaš Dylana i Neil Younga koliko hoćeš, ali ti se kroz glas i jezik kojim pevaš odazivaju Vlada Divljan, Asim Sarvan i Ljuba Ninković, Boris Mladenović i drugi poznati i manje poznati prethodnici. Ne kažem da Koletova muzika liči na muziku pomenutih, Kole, naprotiv, ima svoj karakterističan izraz ali jezik kojim peva i instrument na kome svira neminovno izazivaju asocijacije. Dobro se Kole držao jer nije lako nastupati potpuno sam i toliko dugo vremena zadržati pažnju publike. Nijednog trenutka nije bilo dosadno, publika je nastup odlično primila a zašto i ne bi kad je Kole jedan od omiljenih likova lokalne muzičke scene. Dobar uvod u Jurada.

Damien Jurado se ovoga puta pojavio na bini u formi trija: dve akustične gitare i klavijature. Trilogija odličnih albuma koje je izdao poslednjih godina ("Maraqopa", "Brothers and Sisters of the Eternal Son" i "Visions of Us on the Land" izdatih redom 2012, 2014 i 2016-te) ukazivala je na ono što ćemo te večeri čuti, pitanje je bilo kako će to zvučati u formi trija sastavljenog na ovaj način. Odmah da kažem, mnogo bolje nego što sam očekivao. Obično su te ad-hoc postave za turneje nedovoljno uvežbane i otaljavaju posao bez prevelikog udubljivanja u muzički materijal koji izvode ali ovoga puta to nije bio slučaj, Posebno me je oduševila klavijaturistkinja koja je pevala i kompjuterski obrađene (multiplifikovane i povremeno izmenjene) prateće vokale koji su tu i tamo preuzimali vodeću ulogu. Ne znam rečima da opišem sinergiju zvukova koju su ta tri bića na sceni proizvodili – od početnih ritualnih indijanskih napeva kojima su nas postepeno udaljavali od profanog i vodili ka sakralnom na čijem su vrhuncu anđeoski glasovi žene za klavijaturama i tenor Damiena Jurada pokušavali da uspostave direktnu komunikaciju sa Bogom. I uspeli su! Znam po tome što su bar još dve osobe u mom najbližem okruženju zaplakale. Iz čista mira. Od lepote. Neće mi zameriti Jurado što pominjem Boga, uostalom, on je deklarisani vernik. Nadam se da mi neće zameriti ni ovdašnja levičarska omladina jer ovde se ne govori o ovim domaćim uskogrudim bogovima obučenim u nacionalne dresove, ovde se radi o Bogu samospoznaje, ljubavi i mudrosti. Kada je komunikacija uspostavljena, Jurado je ostao sam na sceni. Niste morali da razumete ni jednu jedinu reč koju je izgovarao jer poruka koju je prenosio nije bila verbalna. Bila je univerzalna i svi prisutni su je itekako osetili i razumeli. Nezaboravno veče!

Neću vas, dakle, zamarati navođenjem naslova pesama i drugim banalnostima. Samo ću vam opisati poslednje trenutke koncerta: potpuno opušteni Damien Jurado, sam na sceni, sa gitarom u rukama, sedi na stolici bos, tačnije u čarapama, kao da je kod kuće u Seattleu, i počinje onu njegovu staru „Out from my window how far is Ohio?“