Koncert je najavljen u najgledanijoj TV emisiji javnog servisa Srbije, čuvenoj „Žikinoj šarenici“. To je emisija kolažnog tipa koja već godinama ide subotom i nedeljom pre podne a u kojoj se u neverovatno brzom ritmu smenjuju folklorni ansambli, slikari naivci, uspešni poljoprivredni proizvođači, kuvari domaćih specijaliteta, pevači izvorne narodne muzike, pobednici školskih takmičenja iz matematike, prvaci radničkih sportskih igara, pčelari, humanitarni radnici, pletilje i vezilje…Rock’n’roll nije kod Žike bio zastupljen nikako, ako pod rock’n’rollom ne podrazumevamo Acu Lukasa i Tropico Band. A onda odjednom, a to se, verovatno ne slučajno, poklapa sa dolaskom Dragana Bujoševića na čelo javnog servisa i sledstvenom promenom kulturne politike, počinju da se pojavljuju ljudi poput Milutina Petrovića i njegovog benda Eldorado ili grupe Ti prošle nedelje.

Ipak, pojavljivanje introvertne i „samozatajne“ Une Gašić je za mene bilo iznenađenje. Radikalna-punkerska škola mišljenja je izričito protiv pojavljivanja u ovakvim emisijama jer se po njima gubi kredibilitet, to je po njima svojevrsna „prodaja“, tačnije podilaženje širokim narodnim masama. Gradska hipsterska ekipa, opet, smatra da je pojavljivanje u ovakvoj „trash“ emisiji vrlo „cool“. Liberalno-makijavelistički mislioci, koji bi bili treća grupa, zastupaju tezu da to može samo da koristi karijerama bendova koji se u njoj pojave jer će ih na taj način videti cela Srbija osim pripadnika prve dve kategorije koji i da hoće ne mogu da ih vide jer ne poseduju TV aparate a već su ih videli uživo dok su bili „mali“ i nepoznati. Četvrtu kategoriju, mlade levičare, ova tema uopšte ne zanima, oni i dalje slušaju isključivo ex-yu rock. Jedini je problem što sve te kategorije ne vole da plaćaju karte, više vole da uđu na spisak pa je rockerima najpametnije da ipak prošire krug svoje publike na gledaoce Šarenice, to su oni koji sa skupo plaćenim kartama ispune Beogradsku Arenu ko god da nastupa. Zato sam ipak za pojavljivanje u ovakvim emisijama. Dosta mi je i kukanja rock muzičara da su im nedostupni „veliki“ mediji a kad ih neko pozove tamo, onda im ni to ne valja. Jes’ malo blam, žao je i meni što mi nemamo "An Evening With Jools Holland" ili "The Late Night With Conan O’Brien" nego Žikinu šarenicu, ali šta ćeš, tako je zapalo našim rockerima pa moraju tu da probijaju.

Ipak, te subotnje večeri u Elektropioniru ne videh ni jednu osobu koju bih mogao na osnovu vizuelnog pregleda da pozitivno identifikujem kao gledaoca Šarenice. Bila je to uobičajena publika beogradskih rock svirki. Možda malo lepše obučena i bolje našminkana nego obično. Bilo je prisutno puno ljudi, sigurno više od 300, što je previše za slabašno ozvučenje Elektropionira. U stvari, nije ozvučenje slabo jer to je ozvučenje iz trenutno deaktiviranog Gun Cluba gde je savršeno funkcionisalo, nego se prostorija oblika slova L i najveći šank koji sam video u nekom koncertnom prostoru (celom dužinom tog L oblika do pet metara pred binu) učinili da se zvuk raspline i da žamor bude glasniji nego što je to uobičajeno. Posledično, zvuk je dobar samo u tih prvih pet metara do šanka, podnošljiv iako „mutan“ u pravoj liniji od bine a u delu koji predstavlja stopu slova L se ne čuje skoro ništa. O terasi da i ne govorimo, u njoj se mnogo bolje čuje muzika iz susednog kafića.

To mi nije smetalo za vreme nastupa Marka Vukovića iz Đakova, Hrvatska, scenskog imena Kimekai, jer sam uspeo da se probijem u prve redove tada još relativno proređene publike. Kimekai je termin iz karatea, prevodi se kao „način fokusiranja energije“ i može se reći da je to dobro odabrano ime za ono što nam je Vuković prikazao. Marko nastupa sam sa laptopom, sintisajzerom i gitarom. Pevanje i gitara su uživo, povremeno se lati i Korg sintisajzera, ostalo je sa matrice. U odnosu na hvaljeni album "Coral Dreams" iz 2014. izdat za HushHush Records iz Seattlea, ovaj materijal koji smo čuli mi se čini znatno energičniji. Moram da kažem da sam album preslušao tek posle koncerta i čini mi znatno različitim od onoga što sam čuo. Kontempaltivniji je i atmosferičniji ali s druge strane znatno manje energičan. Živi nastup Kimekai mi je na licu mesta izazvao dve asocijacije za koje nisam odmah mogao da se zakunem da stoje. The Wolfgang Press i Ministry su te asocijacije. Kad sam ih kod kuće uporedio, Kimekai je ipak manje funkoidan od Wolfgang Pressa i manje žestok od Ministry ali mi se i dalje čini da ta poređenja mogu da stoje. I pored mog poznatog animoziteta prema elektronici osamdesetih na koju se dobrano naslanja mladi dvadesettrogodišnji Vuković, moram da kažem da njegove pesme i izvođenjem i kompozicijski imaju snagu i kvalitet koji prevazilazi regionalne okvire što je uostalom i prepoznala disko kuća iz Seattlea koja je izdala njegov prvenac. Impresionira zrelost nastupa ovog mladog muzičara koji ni izbliza još nije rekao svoju poslednju reč.

Kada je u ovom tekstu prečesto pominjani Žika Nikolić u Šarenici krenuo sa najavom sledećeg priloga rečima „a sada sanjivi pop“ očekivao sam, imajući u vidu vrstu emisije, da će se u sledećem kadru na ekranu pre pojaviti neki sveštenik koji je upravo došao sa jutarnje službe nego dream pop/shoegaze grupa Bitipatibi, ali moram priznati da taj Žikin prevod lepo i istinito zvuči. Dobar primer za sanjivi pop je novi singl „Pesma Beogradu“ koji je bar za mene bio jedan od vrhunaca nastupa. Ta pesma najbolje demonstrira blagu promenu koja se dogodila od albuma "Lešnici divlji" iz 2013. godine. Vokal je izvučen u prvi plan što je uvek znak iskoraka ka popu, ali je i sama Una zauzela centralnu poziciju na pozornici izašavši time iz senke u kojoj je ranije uvek težila da bude. Gitarista Ivan Skopulovič je kao i na albumu odličan kontrapunkt Uni Gašić – dok je ona krhka i ranjiva on ima širok zamah i grandiozan zvuk ali na ovoj pesmi ipak malo povučen u pozadinu. Tekst pesme je još jedno remek-delo, detinje čedna, skoro naivna potraga za idealnom ljubavlju „gde su ti dečaci koji meni bi se dopali…ako ljubav nije znak u ovoj potrazi…“ a istovremeno priziva u pomoć sudbinu, svevišnjeg ili neki viši princip koji upravlja svime što postoji „…zašto ne ukrstiš ulice, zašto ne pospeš mi mrvice do njega…“. Centralna pozicija Une Gašić na bini tokom celog koncerta koja je ranije bila nezamisliva govori da je izgleda ipak došlo do spoznaje sopstvenog kvaliteta što je doprinelo njenom samopouzdanju i sigurnosti . Bend je veoma siguran i čvrst, ali to uopšte ne čudi jer su u pitanju vrlo iskusni muzičari koji kako reče Una u intervjuu za Vice sviraju u najmanje još po jednom bendu. Ritam sekcija Danilo Luković, bubnjevi, (ili je to bio alternativni bubnjar Marko Benini, nisam siguran, bio sam dosta udaljen od bine) i Dragan Mihajlović, bas, pravi protivtežu eteričnom/ezoteričnom zvuku koji zajedno proizvode Gašić svojim načinom pevanja i klavijaturama/analognim sintisajzerom i Skopulovič svojom gitarom, što čini da se to njihovo „razlivanje“ zvuka odvija u okviru čvrste strukture. Od uvodne pesme Milutine do bisa Mali Betmeni publika je i bez dodatnih stimulansa bila „eight miles high“, što bi rekli The Byrds. Zavidim onima koji su uspeli da se dokopaju prvih redova gde je bilo moguće prepustiti se bez ometanja muzici Bitipatibi koja ti, ako se dovoljno prepustiš, može omogućiti da lebdiš u prostoru iako su ti obe noge na zemlji. Neprocenjivo iskustvo!

Nezaboravan koncert za one koji su došli da slušaju i potpuno zaslužene ovacije za harizmatičnu Unu i momke. Ovim nastupom Bitipatibi su potvrdili ono što su iole pažljivi pratioci beogradske rock scene odavno znali – da pripadaju najužem vrhu te trenutno vrlo kvalitetne scene, scene koja možda nikad u svojoj istoriji nije bila kvalitetnija.

Na kraju o naslovu. On bi mogao da važi za Kimekai koji stvarno svira Korg sintisajzer ali ne i za Unu koja svira Roland klavijature i Crumar analogni sintisajzer ali mi se toliko svideo da sam ipak rešio da ga zadržim.