Kažu da ovde, u Kastavu, počinje Istra. Sa kastafskog vidikovca pruža se predivan pogled na Opatiju i dalje na jugozapad. Gradićem dominiraju ostaci velike crkve iz XVII/XVIII-og veka, takozvana Crekvina, u čijem se okrilju održava festival Kastafsko kulturno leto evo već 25 godina. Prostor je zaista impozantan, iznad bine uzdiže se ogromni luk nekadašnjeg bočnog zida crkve, ispred su improvizovane tribine i prostor za osam stotina posetilaca koliko ih je i bilo na prethodnom koncertu Josipe Lisac sa gošćama Lovely Quinces, Luce i Dina Rizvić i koliko će ih biti na sledećem, koncertu Tonyja Emmanuela sa gostima.

Bebè Na Volè i Stray Dogg još uvek nisu taj kalibar, bar što se popularnosti tiče, što su znali i organizatori. Vrlo ljubazna Jelena Milić iz službe festivala nam je rekla da su ovakav lineup za 1.8. napravili da bi podržali indie rock i pokušali da privuku mlađu publiku na festival. Očekivali su organizatori stotinak ljudi sa plaćenim ulaznicama, mislim da je bilo prisutno duplo više ljudi što znači da im je cilj ispunjen, pa i premašen, usprkos za ovo doba godine prilično hladnom i vetrovitom vremenu.

Otvorio je tačno na vreme, u 21:00, Adam Semijalac scenskim imenom Bebè Na Volè koje je odlično kada koristite exact search na Googleu, posebno ako ga napišete ispravno, sa specijalnim karakterima. Nije njemu unikatno samo ime, unikatna je i muzika koju izvodi sam na stejdžu. Nema sumnje da je to blues, propušten kroz Semijalacov autorski filter, dakle izmenjen i samo njemu svojstven. Repertoar se zasnivao na njegovom odličnom prošlogodišnjem albumu "Time of Great Depression" (uz nekoliko novih stvari), čiji naslov nije samo hommage bluzerima i folkerima iz tog perioda američke istorije već i komentar onoga što se dešava sada i ovde. Uopšte, Adam Semijalac je mlad čovek potpuno svestan društveno-političkih okolnosti u kojima svi živimo a posebno onih u kojima žive oni hrabri (ludi?) pojedinci koji su odlučili da se bave muzikom u koje i sam spada. Zato je i krenuo u donkihotovsku borbu za princip da muzičar za svoj posao bude primereno plaćen. Kao što je za svoj posao plaćen bilo ko drugi. Ni manje ni više. To bi značilo, po rečima samog Semijalaca otprilike ovo (citiram po sećanju): ako te neko pozove na svirku trebao bi ti pokriti putne troškove, obezbediti obrok i prenoćište (ako je nastup u drugom gradu) i platiti honorar po dogovoru (kraj citata). Taj sasvim logični stav nije baš popularan u ex-yu republikama, više je prisutno ono, sad sviraj besplatno sledeći put ćemo ti platiti, ili ono samo naizgled OK, karte su tvoje šank je naš, ili ono, karakteristično za velike festivale, domaće izvođače ne plaćamo, potrošili smo pare na strance. Posledica ovakvog stava je da mu je ovaj kastafski nastup bio, verovali ili ne, tek drugi ove godine. Pazite, govorimo o možda najboljem gitaristi u regiji. Da ovaj moj sud nije preterivanje mogli su se uveriti prisutni te prvoavgustovske večeri. Bebè Na Volè je demonstrirao sve mogućnosti gitare kao instrumenta samo uz pomoć pedala i svog glasa, naravno, kroz svoje autorske pesme. Pri tom nije, kao što to većina vrsnih instrumentalista čini, prelazio granice dobrog ukusa upadajući u pirotehniku i egzibicionizam dugih solaža sa milion odsviranih nota u minuti. I ne samo to: promišljena dinamika nastupa i duhovita i zabavna komunikacija sa publikom učinili su da sat vremena protekne veoma brzo, a to može retko koji indie rock izvođač sa ovih prostora. Publika nije propustila da nagradi odličan nastup dugim aplauzom koji je opet doneo još jednu pesmu na bis. Ni slučajno ne propustite da ga gledate uživo ako vam se takva prilika nekim čudom ukaže.

Dukat i ekipa iz Stray Dogga, koja se popela na binu posle Bebè Na Volè takođe žive isključivo od muzike (uz jedan izuzetak) i insistiraju da budu plaćeni za svoje nastupe ali, za razliku od BNV, nisu toliko probirljivi po pitanju ko ih plaća. Takođe, sviraju muziku prijemčiviju široj publici pa imaju dosta više nastupa. Razlikuju se i po tome što Stray Dogg ne svira blues osim ako se pod bluesom ne podrazumeva to blue raspoloženje koje u izobilju emituju. Ovoga puta su počeli tako što je Dukat solo otpevao novu, vrlo obećavajuću pesmu "Worried Mind" koja još nema bendovski aranžman. Zvuk je bio odličan, kao i sve vreme nastupa BNV, ali kad se pridružio bend na "Sail Away" pokazalo se opet da je mnogo lakše podesiti ga za pojedinca nego za grupu, posebno na otvorenom. Klavijature su bile preglasne, Markova gitara pretiha, Vladin bas takođe. Nije bilo ni gaina to jest sve je bilo nekako sputano. Ali, iskusni tonac je sve to doveo u red, bend se opustio i negde od sredine nastupa, oko obrade Radioheada, sve kockice su se složile. I publici, koja za razliku od one u Beogradu i Zagrebu na primer, nije familijarna sa pesmama grupe, trebalo je vremena da uđe u njihovu poetiku. No, kad su se te tajne veze uspostavile i sve kockice složile činilo se da je uživanje bilo obostrano. Poslednje izvedenu pesmu, nadahnutu verziju "Cortez the Killer", klasika Neila Younga, donekle proređeni auditorijum, koji je izdržao hladnoću i nalete vetra u te kasne sate, je dočekao na nogama.

Stray Dogg se od svog nastanka pre pet godina dosta promenio. Od kamernog akustičnog orkestra u kome dominiraju glas, violina i klavir pretvorio se u punokrvni rock bend u kome dominiraju gitare i ritam sekcija. Nije slučajno što mi je dok sam gledao kastafski nastup stalno bio u glavi film "Pink Floyd Live at Pompei" ne samo zbog ambienta već i zbog muzike. Naravno, u osnovi su to i dalje Dukatove pesme, vrlo lične, ali im to novo ruho koje su dobile pruža priliku da se predstave mnogo širem auditorijumu, u protivnom bi bile osuđene na male dvorane sa sedećom publikom. Za festivalske nastupe novi način je daleko primereniji, jer prosto tera publiku da obrati pažnju.

Dakle, ovaj koncert u Kastavu sasvim lepo se uklopio u neformalnu proslavu petogodišnjice postojanja grupe koja je počela još zimus na Mentu u Ljubljani, preko dvorane Lisinski u Zagrebu i proletnje italijanske turneje do letnjih festivala Mixer u Beogradu, Exit u Novom Sadu i predstojećeg Lake Festa u Nikšiću, Crna Gora. Time je Stray Dogg zaokružio strategiju osvajanja regiona i čak napravio iskorak van njega. Želimo im sreću u ostvarivanju narednog petogodišnjeg plana čiji je cilj otvaranje evropskog tržišta. To je jednostavno must i za njih i za Bebè Na Volè kad su se već opredelili za muzičarski hleb sa sedam kora. Kvaliteta i jedni i drugi neosporno imaju, pevanje na engleskom im je u tom poduhvatu samo plus, želju imaju, treba im samo malo upornosti i sreće.

Moram na kraju da pohvalim organizatore koji su stavljanjem na program ove indie večeri svesno žrtvovali svoju zaradu ali su, s druge strane, dobili mlađu publiku kao zalog za budućnost ovog festivala u prelepom gradu Kastavu. Ljubazni domaćini za koje nema nerešivih problema dotakli su svojom blagošću i moju malenkost i za to im se od srca zahvaljujem.