U novi koncertni prostor u Savamali (a gde bi drugde?!) može da stane ne mnogo više od 500 ljudi (izvor: Pop Depresija) koliko ih je sinoć bilo na promociji albuma Ane Ćurčin "Sketches of Belonging". Prvi utisak je bio povoljan jer garderoba je za razliku od svih drugih mesta bila besplatna. Ali, što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji! Pivo je bilo bezobrazno skupo, posebno kada se gleda odnos cene i količine koju dobiješ. Izgleda da vlasnici kluba nisu imali (ili nisu hteli da imaju) dovoljno čaša od 0,3l (o onima od 0,5l nisu ni razmišljali) pa su posle izvesnog vremena počeli da toče u one od 0,2l. Uplašio sam se da će na kraju posegnuti i za onim rakijskim čašicama od 0,05l i u njih točiti pivo. Ni grejanje nije bilo baš za pamćenje pa se ostavlja utisak da se prilično štedelo na komforu posetilaca, što baš i nije mudro kada se ima u vidu da klub tek treba da privuče i organizatore i posetioce. Ovakvim škrtarenjem teško da će to uspeti. Vratimo se sada na znatno uspešniji, muzički deo priče. Sa te strane, po meni je prostor položio ispit. Iako je, kako čujem, ozvučenje didžejevsko, dosta je dobro funkcionisalo. Zvuk je bio podjednakog kvaliteta u svim delovima dvorane, dobro se čulo koliko je moglo od žagora koji je, imam utisak bio jači nego obično.

Otvorila je izuzetno talentovana hrvatska glazbenica Sara Renar pomognuta na nekolicini pesama klavijaturistom Hrvojem ako sam dobro čuo njegovo ime. Saru sam gledao prošle godine na festivalu Poezika u Novom Sadu gde je izvela kratak set od nekoliko pesama tako da nisam bio iznenađen njenim modernim pristupom kantautorskim pesmama. Njeno korišćenje voice boxa (valjda se tako zove) zaista impresionira. Pesme počinju usnimavanjem kratkih ritmičkih fraza koje dobija lupkanjem po mikrofonu i gitari, zatim snimanjem pojedinih tonova ili grupa tonova na gitari i vokalnih fraza. Na taj način se dobija na licu mesta proizvedena matrica preko koje Sara peva svoje autorske pesme. Ona to radi na veoma ekspresivan način, vrlo predano i uživljeno, tekstovi su lični a pevanje strasno i ta analogna komponenta njenog nastupa je u kontrapunktu sa onom digitalnom  - prethodno pomenutom proizvedenom matricom. Ti vokali koje peva uživo se „mimoilaze“ sa onim usnimljenim stavljenim na „loop“, to daje utisak da se istina koju želi da nam saopšti probija kroz žamor nerazumevanja i/ili nezainteresovanosti pa snagom i intenzitetom pevanja mora da nam je nametne. Žamor koji sama stvara se sinhronizuje sa onim iz publike pa to što je drugim izvođačima smetnja, počinje da radi za Saru. Za ovakav pristup stvaranja muzike direktno na sceni potrebna je inteligencija i koncentracija kojima Sara Renar očigledno obiluje. Nastup je veoma dobro primljen u šta sam se i lično uverio kada sam na merčendajz štandu posle nastupa pokušao da kupim njen CD – bio je rasprodat. Jedino mi preostaje da sačekam promociju novog albuma (sa koga je izvela najavni singl – njenu kompoziciju na tekst Tina Ujevića) i da budem konkretniji tj. brži nego što sam ovoga puta bio.

Posle kraće pauze, izašla je na scenu Ana Ćurčin sa svojim bendom u punom sastavu – pored nje, tu su bili i klavijaturista Goran Antović, basista Marko Cvetković, bubnjar Blagoje Nedeljković i novi član gitarista Tom Benzon. Dugo vremena joj je trebalo da sastavi bend, prošlo je kroz njega nekolicina drugih članova ali glavnina je tu još od onog nastupa u Studiju 6 radio Beograda. To se i čuje, svirka je „utegnuta“, čvrsta, ali ne u smislu žestine, više u smislu sigurnosti. Ima to muziciranje neki džez prizvuk koji mu daju pre svega klavirske deonice Gorana Antovića. Anin topao i emotivan, a snažan glas je nešto što nema mnogo izvođača na regionalnoj sceni, a i šire, ako ćemo pravo. Album smo dugo čekali ali se isplatilo – kvalitet pesama ide od vrlo dobrog do izuzetnog sa akcentom na ovom drugom. Izvođenje u Aninom slučaju nikad nije bilo sporno pa tako ni večeras. Čuli smo sve pesme sa albuma uključujući i dve bonus pesme, čuli smo i novu, kako je Ana najavila, veselu pesmu ali ne nasedajte, vesela je samo po Aninim standardima. Ove večeri je priča o tome šta je bolje za nju – da nastupa solo (ima dosta ljudi kojima se tako više sviđa) ili sa grupom potpuno obesmišljena. Kad dođeš do tačke karijere u kojoj ti na koncert dođe 500 ljudi jasno ti je da je neminovno imati grupu. Da ne govorimo o tome da su izražajne mogućnosti sa grupom daleko veće a muzički pejzaži koje oslikavaš daleko bogatiji. Za one koji ipak više vole solo uvek ostaje mogućnost nastupa u malim intimnim prostorima za odabranu publiku. Na ovakvom mestu solo nastup se jednostavno ne bi mogao dobro pratiti iz zadnjih redova. Elem, da zaključim, bilo je ovo veoma uspešno veče, i što se tiče odziva publike a naročito što se tiče kvaliteta programa – čini mi se da su najuspešniji predstavnici regionalne scene, a Ana i Sara su svakako među njima, apsolutno na svetskom nivou što su danas pokazale i dokazale.

Ono što najviše raduje i mene i svakog pravog ljubitelja ove domaće kantautorske scene je veoma dobra posećenost. Ko je pre par godina kada je počela da se uobličava regionalna kantautorska scena mogao da pretpostavi da će biti ovoliko publike? Sada smo već došli do toga da Lovely Quinces rasprodaje Tvornicu, Stray Dogg Lisinski, Ana Ćurčin i Sara Renar imaju pet stotina posetilaca na nastupu. Posledično, menja se i odnos medija, promotera, organizatora, menja se i finansijski efekat, jer u krajnjoj liniji, „ništa ne uspeva kao uspeh“. Videćemo kuda će nas to odvesti i koji su krajnji dometi ove mlade scene ali mislim da je ovo tek početak.