Paradoksalno, službenik američke ambasade, koja je sve tri godine glavni sponzor Americana Night Festivala pozdravio je prisutne na bošnjačkom/hrvatskom/srpskom jeziku (nije bilo lako odgonetnuti kojim tačno od ova tri jezika čovek govori!) a izvođači iz BiH, Hrvatske i Srbije pevali su na engleskom. Kao što je još davnih šezdesetih predvideo Marshall McLuhan, kanadski filozof i futurista, svet je postao globalno selo. U tom globalnom selu engleski jezik se nametnuo kao dominantni jezik komunikacije a rock’n’roll kao dominantni muzički soundtrack. Da nisu pevali na tom jeziku, ne bi Lovely Quinces, učesnica drugog Americana Night Festivala,  upravo sada bila na evropskoj turneji sa Howe Gelbom i njegovim Giant Sand, ne bi Stray Dogg, domaćin festivala, ostvario saradnju sa Devendrom Banhartom i Lisom Hannigan, ne bi Ana Ćurčin pravila turneju po Evropi itd, itd. Jednostavno, time se znatno širi krug potencijalne publike. Trogodišnja istorija ovog festivala dokazuje da i ovde publike za takvu muziku ima. Iako se termin prvog festivala poklopio sa nastupom Đorđa Balaševića na Kalemegdanu pred 30.000 gledalaca, termin drugog sa otvaranjem Svetskog prvenstva u fudbalu (Hrvatska – Brazil) a trećeg sa finalnom večeri Pesme Evrovizije (sa srpskom predstavnicom u finalu), publike je sva tri puta bilo u priličnom broju, ovoga puta po mojoj proceni oko četiri stotine ljudi.

Karakteristika festivala je nastup back-to-back što znači da su dva izvođača istovremeno na sceni i naizmenično sviraju svoje pesme. Takav pristup ima svojih mana, pre svega u smislu nemogućnosti izgrađivanja dinamike  nastupa svakog pojedinačnog izvođača. S druge strane, dobici su u tome da niko nije predgrupa na koju publika neće doći, da su i muzičari prinuđeni da slušaju jedni druge (što često ne čine kad je sistem predgrupa-grupa na delu) i da dolazi do spontane interakcije dva izvođača na sceni što smo u nekoliko navrata videli ove večeri.

Prvi par na trećoj Amerikani bili su mostarski Jester’s Play i duo Ana Ćurčin/Dukat Stray. Ovi potonji su, kao dobri domaćini, sve vreme bili u senci, omogućivši time simpatičnim Mostarcima prvo veliko predstavljanje. Jester’s Play je takvu šansu umeo da iskoristi. Predvođen harizmatičnim pevačem Mak Žujom koji, poput Roberta Planta, peva prekrštenih nogu i u vrlo visokim registrima i veoma dobrim gitaristom Harisom Karahodžićem, kroz čiju svirku povremeno provejavaju uticaji iz ex-yurocka, predstavili su svoj autorski materijal veoma uverljivo. Nije to Americana u užem smislu, više zvuči kao seventies prog-rock lišen pretencioznosti, ali jak autorski pečat koji Mak Žujo daje tim melanholičnim pesmama ipak omogućava da se u nju svrstaju. Izveli su i moju omiljenu Woman From Fire. Iako ih je retko ko ranije čuo, naišli su na jako dobar prijem kod publike. Ana Ćurčin i Dukat Stray kao da su se namerno držali u senci, izveli su četiri Anine i tri Dukatove pesme a najupečatljiviji trenuci njihovog nastupa bili su Anina "Cut Loose" u osveženoj verziji sa preplitanjem vokala i karakterističnim Dukatovim gitarskim solima i "Fire’s Never Wrong" u kojoj su se priključili i momci iz Jester’sPlaya i koja je zvučala drugačije od originala, ali veoma interesantno.

Drugi par su činile gošće iz Hrvatske Irena Žilić sa svojom stalnom saradnicom Ivanom Žabkar i petočlana grupa iz Požege The Mothership Orchestra. Ovi poslednji su uneli malo živosti i dobrog raspoloženja svojim pretežno živahnim pesmama punim zvučnih ukrasa izvedenih na različitim instrumentima kao što su mandolina i jedan duvački na kojima je svirao Marko Ćebić (on je kao član On Tour već učestvovao na prvom Americana festu) i frontmen Lazar Šijak na akustičnoj gitari i trianglu koji je usput vrlo vešto komunicirao sa publikom i koleginicama sa kojima je delio binu doprinoseći dobrom raspoloženju. Tako nešto se i očekivalo od najiskusnijeg benda na festivalu koji smanjivanjem broja članova sa devet na pet nije skoro ništa izgubio na lepršavosti i širini spektra zvukova koje proizvode. Ireni je ovo bio drugi nastup u Beogradu u relativno kratkom vremenskom periodu ali se vidi da je stekla priličan „fan base“ jer ovacije već posle prvih taktova pa i u toku pesama govore da publika poznaje i voli njene pesme. Nije ni čudo, jer ne znam koja mi je lepša: "Travelling", "On My Own", "Cricketand Mouse" ili ove na kojima im se potpuno spontano (bez ikakvog uvežbavanja) pridružio The Mothership Orchestra, "Whatever Feels Right" i "The Storm". Saradnja je u ovoj poslednjoj meni bila uspešnija, bas i bubnjevi su podizali tenziju, baš kao da najavljuju oluju. Oluja je na kraju i došla. Na binu su se ponovo popeli Ana i Dukat da svi zajedno izvedu Bruce Springsteenovu "I’m on Fire". Po jednu strofu su pevali, redom, Ana, Irena i Dukat uz glasno odobravanje publike.

Glavne karakteristike trećeg izdanja Americana Nighta su bile spontanost i dobre vibracije koje su se širile naokolo. Moje je mišljenje od početka bilo da, kad se već dva izvođača nalaze na sceni istovremeno, treba da dođe do interakcije između njih. Nije da se to nije i na prethodnim festivalima ostvarivalo (setimo se samo zajedničkog izvođenja "Tear Stained Eye" Wooden Ambulancea i On Toura sa prve Americane, ili JR Augusta i Stray Dogga i njihove verzije "Lonely Boya" sa druge) ali ovoga puta je to u par navrata bilo potpuno spontano i neplanirano, pa je zato, iako je bilo i grešaka, preklapanja i iskakanja iz ritma, bilo vrlo šarmantno i za publiku zanimljivo. A to je ipak najvažnije.