Alasdair Roberts, Wystan Whitman i Ivan Čkonjević, to su narodni pevači u kariranim košuljama sa akustičnim instrumentima u rukama. Karirana košulja govori da je onaj ko je obuče i u njoj izađe na scenu jedan od nas, da se ne razlikuje od svojih slušalaca. Osim po talentu za pevanje, sviranje ili pričanje priča. Neki imaju i sva tri zajedno. Akustični instrument nam poručuje da njegov nosilac želi da ga pažljivo saslušamo jer hoće nešto da nam kaže. Nije važno da slušalaca bude mnogo, važnije je da pažljivo slušaju. Koliko će biti pažljivi najviše zavisi od muzičara – ako je zanimljivo ono što nam saopštavaju, ne treba da brinu.

Wystan Whitman (gitara) i Ivan Čkonjević (mandolina) su momci iz Novog Sada. Vojvođanska ravnica se, kao što i treba, čuje iz njihove muzike. Ali ne kroz tekstove jer njihovi tekstovi nisu o dunjama na ormaru ili o gostinjskim sobama, njihovi tekstovi su uglavnom o Bogu. Ima doduše i jedan posvećen Pete Seegeru koji baš i nije imao Boga na svojoj strani kada ga je senator McCarthy davnih pedesetih godina stavio na crnu listu. Pred dve i po godine sam o jednoj Wystanovoj solo ploči pisao da „…ima kod njega i muzike, rudimentiranih melodija koje obećavaju ali nikad do kraja ne isporučuju, u ključu nekakvog bluesa ili folka ili i jednog i drugog ali ta muzika povremeno iščezava, nekuda nestaje, pa se posle ponovo vraća a reči su uvek tu pa Wystan ima, kako sam kaže, opis svakog osećanja…“ ali to sada više ne važi. Sada je i muzika stalno tu. Možda je to doprinos njihovog učitelja, poznatog singer/songwritera Ed Askewa (sa kojim su čak snimili pesmu kojom su otvorili nastup) a možda i Ivana Čkonjevića koji svojom mandolinom savršeno popunjava praznine koje ostavlja Whitmanova gitara. Ovoga puta su izvodili Wystanove pesme na engleskom jeziku,što znači da postoje i Čkonjevićeve pesme, kao i pesme na srpskom jeziku. Voleo bih i te varijante da čujem.

Alasdair Roberts (gitara) je Škot iz Glazgowa. Sarađivao i prijateljevao sa Will Oldhamom i Jason Molinom. Za mene dovoljno da odem na koncert. Ista je to fela kao Wystan i Ivan, samo nije iz ravne Vojvodine već je iz škotskih brda. Zato mu muzika nije horizontalna nego vertikalna. Ide gore-dole. Jasno se razlikuje njegov način pevanja od načina pevanja američkih pa i engleskih folkera. Ne mislim tu samo na naglasak nego na specifično vokalno fraziranje. Zvuči srednjovekovno, nazvao bih to medieval folk. Sviranje gitare koje je izuzetno ipak mi je ostalo u drugom planu u odnosu na pevanje. Posebno na kraju, kada je odložio gitaru, ustao i na bis a cappella veoma emotivno izveo dva tradicionala od kojih je prvi "The Trees They Grow So High", tužna balada o dečaku koga su sa 12 godina oženili, sa trinaest je dobio sina a sa 14 preminuo, mnogim prisutnima izmamio suzu (pesmu su inače mnogi obrađivali, od Joan Baez i Bob Dylana do Pentangle i Steeleye Span). Prisutni su u potpunoj tišini dočekali kraj izuzetnog nastupa. Čoveka koji izgleda kao jedan od nas. A nije baš tako. Razlikuje se jer ima talenat.

Lepo veče je upotpunila izložba portreta aktera domaće amerikana scene koje je nacrtao Milan Gagić.