Ovaj poduži spisak autora/bendova, ukoliko se pažljivo iščita, predstavlja definiciju onoga što smo tokom ovih trideset godina slušali u emisiji Tajanstveni voz, tačnije, da ne okolišamo nepotrebno, definiciju samog rock’n’rolla. Svaki od ovih autora/bendova ima svoju liniju preteča, epigona i nastavljača i kada bi se napravio 3D model tih referenci dobili bismo nešto što izgleda kao rock’n’roll galaksija, zaokružena celina koja ima svoj centar i periferiju, svoj početak i kraj.

Mixer House je te večeri bio pun. To znači 1000+ ljudi. Prosek godina 40+. Onih ispod tridesete je bilo na nivou statističke greške. Najmlađi izvođači su bili godinu ili dve mlađi od radio emisije na čijem su jubileju pevali. Neki se neće složiti ali meni ovi podaci govore da je rock’n’roll muzika koja polako odumire. Nemamo pravo da očekujemo od nje da živi večito ali imamo pravo da žalimo što novo vreme koje je već tu među nama vrednosti koje ova muzika promoviše (slobodu, individualnost) nema u svom portfelju. Imamo pravo i da uživamo u dobroj svirci!

Bend je specijalno za ovu priliku formirao Vladimir Kolarić Kole iz Velikog Prezira, a činili su ga još Marko Ajković (Artan Lili) bubnjevi , Vladimir Marinović (On Tour) akustična gitara, mlada pijanistkinja Milica Tegeltija, basista Vlada Pejković, gitarista Damjan Babić (Kriške), Marko Ćebić (On Tour) na mandoli. Šest meseci proba je dalo impresivne rezultate. Žikicina ideja je bila da budu zastupljene čvršće, gitarske pesme i bend je to besprekorno realizovao. Sporije, ka folku usmerene pesme u ovom prostoru i pred ovolikom publikom bi imale mnogo slabiji efekat. Što se pevača tiče, bilo je to šaroliko društvo. Od ljudi iz businessa poput Tome Grujića i Magdalene Belić, preko umetnika koji su stekli ime u više različitih formi umetnosti kao što su Srđan Đile Marković (slikar, Supernaut) i Milutin Petrović (režiser, Mylutin) do onih koji se isključivo bave pevanjem. Tu moram da istaknem prvakinju Beogradske opere Katarinu Jovanović koja je maestralno izvela MC5 pesmu "Ramblin Rose" i podjednako lepo, skoro sakralno, Townes Van Zandtovu "If I Needed You", izvedbom od koje ne možeš da se ne naježiš. Stariju generaciju beogradskih rokera predstavljao je samo Srđan Gile Gojković (Električni orgazam) sa Dylanovom "I Shall Be Released" dok su srednja i mlađa generacija bile vrlo dobro zastupljene. Ognjenka Lakićević (Autopark), Đurđa Stanković (Lula Mae), Ivana Smolović i Vlada Marinović (On Tour), Kole (Veliki prezir), Damjan (Kriške), Milan Glavaški (Rebel Star), Kralj Čačka, Ana Ćurčin, Boris Mladenović (Jarboli), Bole (Straight Mickey and The Boyz) i naravno tri trenutno najpopularnije novije beogradske grupe: Repetitor (Vlastelica sa Dirtbombs pesmom i Ana-Marija sa Yardbirdsima), Stray Dogg (Dukat sa Neil Youngom, Ana Janković sa The Jayhawks sa Koletom u duetu) i Artan Lili (Bojan sa Morphine i Violent Femmes i Romana Slačala sa Mazzy Star). Tri sata je praštalo sa scene, tri sata je proletelo kao tren.

Teško je i nepotrebno bilo kog od izvođača izdvajati pošto su, svaki od njih pojedinačno i svi oni zajedno te večeri slavili rock’n’roll. Mora se ipak po ko zna koji put istaći doprinos čoveka koji je inspirisao ovu stvar, čoveka koji je sizifovskom upornošću i posvećenošću trideset godina kroz svoju radio emisiju promovisao vrednosti koje možda ne pripadaju savremenom svetu ali koje nama inficiranima u mnogome olakšavaju bivstvovanje u njemu. Žikica Simić!