Yppah They Know What Ghost Know Ninja Tune 2009.
Kasnim 12 sati sa predajom osvrta. Da, osvrta. Jer recenzije predaje Aco Dragaš. Jer on „zna“. Ja se samo pravim. Ja se pravim da kužim nečiju glazbu jer meni to tako odgovara. Ja mislim da ona predstavlja ševu u kadi punu želea ili ležanje na klupici u parku s ogromnim krošnjama ili tulum di je najljepša i najveselija ekipa ikad s tri di-džeja koji lome ploče ko da su od hostije.
Čik pogodi šta radim…?
Kasnim 12 sati sa predajom osvrta. Da, osvrta. Jer recenzije predaje Aco Dragaš. Jer on 'zna'. Ja se samo pravim.
Ja se pravim da kužim nečiju glazbu jer meni to tako odgovara. Ja mislim da ona predstavlja ševu u kadi punu želea ili ležanje na klupici u parku s ogromnim krošnjama ili tulum di je najljepša i najveselija ekipa ikad s tri di-džeja koji lome ploče ko da su hostije.
Ja se tako rado foliram. Ja ne mislim da moje mišljenje o bilo kojem glazbenom ostvarenju ima ikakvu težinu. Ono je meni relevantno u odnosu na mene.
Što ne znači da ga neću zastupat, ali mi je, drago moje čitateljstvo, na kraju dana ogromno svejedno tko će se složit sa mnom. Nije bitno!
Meni je bitno da mi razgovaramo i da se družimo premda mi je spika o muzici s godinama sve napornija i napornija.
Kako objasniti svoje osjećaje kad ne znam objasniti ni zadnja dva Terminatora?
A muzika su osjećaji kaj ne?
Jebote, više se naježim na “I Wanna Protect You” od Eelsa, “In Mind” od Do Make Say Think i na “Hip Hop” od Dead Prez nego na sve sudionike pretvorbe zajedno.
E pa od prije par tjedana na tom popis stvari bi se mogao naći i “A Parking Lot Carnival” od Yppah (čitaj: jipa).
Zahvaljujući Krehinim prijateljima DJ Food-u, naletih na Yppah na njihovoj kompilaciji “You Don't Know (DJ Food's 1000 Masks Mix)” iz 2008. U najljepšoj hip hop mikstejp maniri Food je strp'o 39 stvari u skoro isto tolko minuta, ali ta minuta Yppaha i njegove “Again With The Subtitles” mi je bila dovoljna da počnem opsesivno kopat u potrazi za bilo čim s Yppah na sebi.
Nakon par internet stranica naučio sam da se čovjek iza benda/projekta zove Joe Corrales, da mu se ovogodišnja ploča zove “They Know What Ghosts Know” i da živi u jebenom Teksasuuuuu!!! Zakon!!!!
Ovo je zakon jer živimo u prostoru predrasuda i nikad ne bih ni sanjao da je ova muzika breakbeat-post rock pshodeličnog izričaja iz Teksasa. A duplo zakon zbog činjenice da mi je jedan od najdražih izvođača i glazbenih eklektika na svijetu MC 900 Foot Jesus isto iz Teksasa!!! Huraaaa! Yppahhhhh!!!
Također sam saznao, na račun vlastite neperceptivnosti, da je naziv Yppah u biti dost lako objašnjiv i da se radi o palindromu engleske riječi happy.
Ej! Lik je nazvao bend happy. Kak ću ja sad nekom objasnit kolko je to meni zakon ako je njemu/njoj potrebno daljnje objašnjenje? Ja sam tu definitvno bez teksta. Glupe face. Nijem.
Lik. Je. Nazvao. Bend. Happy.
Ja ga želim za prijatelja i zeta.
Al’ ajmo zanemarit naziv. Mislim, Vampire Weekend se zove Vampire Weekend! Da sam taj bend sudio po imenu ne bi sad oduševljeno urlao “The kids don’t stand a chance!!!” svaki put kad upalim televizor.
Osim imena tu je i muzika. Ona je definitivno bila neočekivana. Od uvodne "Son Saves The Rest" koja pogađa direktno među oči sa svojom teškom ritmičnošću ostatak albuma balansira između kvazi-lounge-neoetna i post roka i hip hopa. I to bez po muke.
Ritmova imate na kante, a instrumentalni pejzaži su za izgubit se. Za poželjet izgubit se !
Post rokčinu, koju ću tu izdvojiti radi endemičnosti, imate na "Shutter Speed", "The Tingling" i "Parking Lot Carnival" i na trenutke vam se čini da ovaj žanr nije nikad umro. A malo ipak je.
Šmrc…
I onda se u nedjelju s Vedranom vozim prema Močvari i on mi gledajući kroz svoj prozor promrmlja '…e ima neki dobar bend koji sam našao.. ima neko čudno ime.. i naziv albuma.. al odličan je.. jooooj.. kak se ono zovee…. nešto na y...'
I ja sam se naježio.
Kak da ja sad to Vama, dragi čitatelji, dočaram….. ?!
Eto, zato ja pišem osvrte. Sastavke. Zadaćnice. Ne recenzije. Pošto napisat dve kartice teksta o nečemu i ne dat sebe u tome mi se čini k'o prevara. K'o loša muljaža kakvima smo izloženi svakodnevno na malim i većim ekranima, na onim očajnim oglasnim panoima (svima vama urbanim malograđanima poznatiji kao bilbordi) koji su zagadili sve površine ove pseudo metropole ( jer svatko tko je ikad bio u 'metropoli' zna kak bi "metropola" trebala izgledat), kod frizera il u Konzumu.
Svi mi smo dnevno izloženi mentalnom bombardiranju svim tim izgovorenim i animiranim sranjima da nije ni čudo da vjerujemo u svašta nešto; hrvatske metropole, bilborde, benere, ivente, staro za novo i najpovoljnije ponude.
Poput mene sva ta ekipa je odlučila vjerovati i kreirati svoju realnost kako nama paše. Po tome smo svi slični i tu bi trebali tražiti zajednički jezik.
U sreći. U Yppah.
Kuiš?!
Smajlić.