Grupa Silos je izdala desetak albuma, od kojih bar tri pre nego što je nastao pokret No Depression, koji se razvio u nešto što danas zovemo Amerikana a na koji su The Silos itekako uticali. Drugi, "Cuba" i treći, "The Silos", i danas komotno mogu da se slušaju za razliku od većine ploča izdatih osamdesetih godina, čak i od legendi tipa Bob Dylan ili Neil Young. Uz ostale protoamericana izvođače kao što su Green on Red, Long Ryders, Jason and the Scorchers, Thin White Rope i Giant Sand, bili su među retkima koji su kroz osamdesete pokušavali da pronesu zastavu pravog rock’n’rolla sa svim onim primesama koje pravi rock’n’roll sa sobom nosi. Americana kao žanr ustvari jeste rock’n’roll koji se razlikuje od onog klasičnog čakberijevskog po tome što su njegovi sastojci: country, soul, blues, folk, doo-wop, gospel, mnogo ravnopravniji to jest očigledniji. U klasičnom rokenrolu svi ti sastojci takođe postoje (naravno, ne svi u svakoj pesmi!) ali su nekako povučeni u pozadinu u odnosu na ritam i gitarske rifove koji su (skoro) uvek u prvom planu. Vratimo se mi ipak našem junaku Walteru koji je, pošto se ko zna koja po redu postava The Silos raspala početkom milenijuma za život morao da radi ono za šta se i školovao, znači da se bavi likovnom umetnošću. Postale su prilično popularne njegove apstraktno-naivne slike pasa koje plasira pod imenom WaltersDogs. Muziku ipak nikada nije napuštao, svakih nekoliko godina izdaje albume, što pod imenom grupe, što pod svojim imenom, što kao kolaboracije sa drugima. Jedan takav ne mogu da ne pomenem, onaj iz 1994, Americana supergrupu The Setters koju su pored njega činili Michael Hall, lider Wild Seedsa, grupe iz Austina, Texas i Alejandro Escovedo, još jedan teksašanin, iz grupa Rank and File i True Believers. Njihov istoimeni album na kome su se nalazile po četiri pesme svakog od njih plus The Stooges numera "I Wanna Be Your Dog" je u to vreme u beogradskim krugovima ljubitelja No Depression žanra uživao kultni status.

Album "Curve and Shak"e, ovogodišnje izdanje Waltera Salasa-Humare se od prethodnog njegovog prilično obimnog opusa ne razlikuje baš mnogo. I dalje su to pesme srednjeg ka sporom tempu, dosta raznovrsne i melodijski i ritmički i sa ipak ličnijim pristupom nego u matičnom bendu, što je i primereno singer/songwriterima.

Album počinje klasičnom ljubavnom brojalicom "Counting On You" sa gitarom koja melje u pozadini, koja se završava stihovima …ten has the one that turns into zero so I’m counting on you…nije baš jasno ali je efektno i catchy! "The Craziest Feeling" je malo razuđenija, gitara ovoga puta zavija a pesma govori o kupanju u privatnom bazenu razmažene bogatašice koja je posle sedam muževa …found Jesus… ipak, ne baš previše uzbudljiva pesma. Sledi naslovna, meni najbolja na albumu "Curve and Shake", o proslavi tridesetogodišnjice mature i vezi koja je trebala da se dogodi tačno trideset godina ranije jer …what shell we offer, what promise shall we make…twist, bend, curve and shake… "Satellite" je bržeg tempa, obična ljubavna pesma sa dobrim gitarskim solom pred kraj. "What We Can Bring" se bavi nezbrinutom decom, kaže da su ona naša briga koju prečesto ne brinemo a razgovor dve gitare u pesmi bi probudio i mrtve a kamoli našu savest. U "Hoping For A Comeback" Walter je nešto zabrljao kod nekoga pa želi da se stvari vrate na staro, da ponovo uživa o malim stvarima koje nam ulepšavaju živote. "I Love That Girl"  mi najviše liči na filler bez koga se komotno moglo pa je pravo osveženje bilo uleteti u rokersku "Uncomplicated" sa jakim pratećim vokalima u refrenu. Ko je pretežak da pluta u "Way Too Heavy To Float" za mene je ostala tajna, probajte vi da odgonetnete, ja sam dig’o ruke. Završna "Two Inches Two Hours" je dokaz da su međuljudski odnosi omiljena Walterova tema, sa stihovima poput ovog u kojem koristi parafrazu poznate izreke …what doesn’t make me strong it kills me/you kill me all down the line…

Slušanje albuma "Curve And Shake" je prijatno iskustvo za svakog kome je Americana žanr blizak. Sve je tu na svom mestu, muzika prijatna, tekstovi vrlo retko banalni, gitara skoro savršena, vokal blago „peskovit“ i dovoljno različit da ostane u sećanju, ipak, nedostaje ono „nešto“ što genijalne albume odvaja od onih dobrih. To „nešto“ Walter Salas-Humara pokušava da dosegne tokom cele svoje karijere. Polako gubim nadu da će uspeti.