Jedina dva člana ove inkarnacije grupe Ventolin, Marinović i Potkonjak, su nas te večeri u Zaokretu na promociji albuma "Las Vegas" dočekali u uniformama radnika benzinske pumpe. Nije ta uniforma odabrana bez razloga, ona je nosilac određene simbolike. Ta simbolika i nije mnogo teška za razumevanje. Šta rade pumpadžije – toče gorivo u automobile da bi ovi mogli da se kreću. Šta rade muzičari – pa i oni toče gorivo u sve nas pripadnike izumirućeg rock plemena da bi mogli da funkcionišemo u ovom ponekad tako iscrpljujućem svetu. Batrgamo se tako mi u našim životima od pumpe do pumpe – neki troše više pa moraju češće da staju, neki manje, ali svima je lakše kada dobiju svoju dozu. Muzika kao pogonsko gorivo – kod mene to tako funkcioniše. Ali, da ne banalizujemo ovu analogiju do kraja, treba reći da gorivo koje rock muzičari sipaju nama koji idemo na taj „rock“ pogon nije nekakav fosilni ostatak truljenja i propadanja kao što je nafta već nešto sveže i živo što oni sami stvaraju iz svoje što ono kažu „nutrine“. Nisko, srednje ili visoko oktansko gorivo je kod nas korisnika stvar izbora ili pre raspoloženja, a možda je i stvar konstrukcije naših unutrašnjih endžina. Ovaj sastav Ventolina sa gitarom Predraga Potkonjaka i ritam gitarom i vokalom Vladimira Marinovića upućuje na smireniji, niskooktanski energetski nivo što će se na kraju pokazati kao tačno.

"Feels Like Flying" je dobar izbor za pesmu koja otvara album - nagoveštava šta možemo da očekujemo ali nas svojom relaksirajućom jednostavnošću na neki način vezuje, tera da dalje slušamo. Manir Marinovićevog pevanja koji je uspostavljen na njegova dva prethodna izdanja, albumima grupe On Tour ostaje i ovde. Pevanje je tačno ali nenametljivo, u nekim trenucima me podseća na Mark Eitzelovo ili JJ Caleovo.  Ovaj ravan način pevanja je za njega ipak nešto novo, na ranijim albumima Ventolina ima dosta primera njegovog znatno izražajnijeg pevanja od onoga što možemo čuti na ovom albumu pa i na oba albuma grupe On Tour, u kojoj je ipak upečatljiva Ivana Smolović ta koja je zadužena za pevačke egzibicije dok Marinović svojim vokalom čini da se uzavrele strasti malo smire. Dobar primer tog izražajnijeg načina pevanja je, recimo, pesma "Loretta Swit" sa Ventolinovog albuma "Stills"  iz 2004. godine koja kao da je izgubljeni dragulj sa albuma Dan Stuarta i Steve Wynna Danny & Dusty – "The Lost Weekend". Ta pevačka uravnilovka koja se, kao što rekoh, više primećuje u najnovijoj fazi Marinovićeve dvadeset godina duge diskografske karijere (materijalizovane kroz dva albuma Lucid Mad Love, šest albuma Ventolina i dva albuma On Tour, ako moji izvori ne lažu), navodi me na zaključak da nije slučajna. Pre mi se čini da je Marinović u procesu fine-tuninga svoje muzike premeštanjem težišta sa žestokog gitarskog rocka pod uticajem bluesa na country folk ugođaj prilagodio tome i svoj način pevanja – od ekspresivnog bluesom inspirisanog ka džejdžejkejlovskom laid back stilu. Dolazak Predraga Potkonjaka u toku snimanja albuma "Dreams & A Wake" 2009. je izmenio i način tretiranja gitare u Ventolinu – nema više pravolinijskog bluesy soliranja sa dotadašnjih albuma, već se prelazi na razuđeniju svirku sa dopunjavanjem dve gitare – Potkonjakove solo i Marinovićeve ritam. Na Las Vegas albumu te dve gitare formiraju, uz vokal, zaokruženu zvučnu sliku u kojoj se ne oseća potreba za dodatnim instrumentima što, priznaćete, nije nimalo jednostavno postignuće. Šapćuća minijatura "Train Song" je još jedna pesma onomatopeja voza čiji tempo sugeriše da je inspiracija pronađena tokom vožnje domaćim prugama sve jureći brzinom od 30 km/h. "Never To Be Told" sa lako upamtljivim refrenom When she does me / She never does me wrong i "Madrid" su sličnog tempa i obe imaju lepe gitarske solo deonice. Dok je "Obviously" koja se smestila između njih akustičarskog ugođaja ali ništa manje lepa. "Funny World" je nešto brža i nekako veselija. "Small Room" nas ponovo vraća na prethodno melanholično raspoloženje. Ključna pesma na albumu je ipak naslovna "Las Vegas" u kojoj se taj grad-kockarnica (bar u mom tumačenju) pretvara u paradigmu života kao takvog. Moram još jednom zavrteti točak da bih preživeo ili baciti kocku sa nadom da će sve biti u redu kaže Marinović i time kao da opisuje sam život – ne znamo kuda nas vodi svaka sledeća radnja koju preduzimamo, na nama je da uradimo ono što je do nas i što mislimo da treba ali šta god radili jedno je sigurno – ne možeš dobiti protiv kazina. Pravu priču nam priča Potkonjakova gitara u pozadini – ona  lamentira da je život igra u kojoj svako od nas na koncu konca gubi. Još nešto, ako u Vegasu svi traže sreću a Marinović ljubav (Queen of hearts… by your side) može se zaključiti da je za njega ljubav ona prava sreća. Tu bih se složio s njim.

Album "Las Vegas" je bitan album za srpsku amerikana scenu. Iako Marinović ne voli tu (nad)žanrovsku odrednicu ne znam kako drugačije klasifikovati njegovu muziku. Koristio bih ja rado njegov omiljeni termin folk rock da se domaći izvođači novokomponovane narodne muzike kolokvijalno ne nazivaju folk pa to može delovati zbunjujuće za površnog posmatrača. Za razliku od skoro svih grupa i pojedinaca pripadnika amerikana scene koji su ili došli iz nekog drugog žanra ili otišli u neki drugi žanr, Marinović je sa svakim svojim albumom  čvrsto u onome čemu treba vratiti pravo, originalno ime kakvo mu je dao Gram Parsons – Cosmic American Music. Tu je od samih svojih početaka (setimo se da je na prvom albumu svoje grupe Lucid Mad Love obradio "Eldorado" Neila Younga) pa možemo reći, koristeći kaubojsku terminologiju, da je pionir scene. Las Vegas je, dakle, bitan jer svojom odmerenošću i stilskom doslednošću pokazuje da se scena, iako brojčano ne baš velika, učvršćuje i ulazi u zrelo doba. Ujednačen kvalitet pesama na albumu takođe doprinosi utisku zaokruženosti koji ostaje posle slušanja. Slušanja za koje verujem da će se i u budućnosti nastaviti.

Preslušavajući Marinovićev opus za potrebe ove recenzije uočio sam još nešto. Njegov doprinos muzičkom izrazu oba benda u kojima trenutno svira (On Tour i Ventolin) je kvalitativno isti – njegove kompozicije, tekstovi, pevanje i sviranje gitare se ne razlikuju mnogo u jednom i drugom slučaju, ako se uopšte razlikuju a bendovi opet prilično različito zvuče. Ventolinu tu grandiozno-tragičnu boju daje Potkonjakova gitara, On Touru opet Ikine melodije pevanja i Ćebićev filigranski rad na mandoli daju intimniju notu istog tog pathosa, tako karakterističnog za blues-folk-country-rock miljeu kojem obe grupe pripadaju. Ali, to su u krajnjoj liniji samo spoljašnje manifestacije, nemojte da vas one zavaraju. U obe grupe je Vladimir Marinović fundament, sve ostalo je samo nadgradnja. Dakle, ono što povezuje obe grupe je Marinovićeva estetika koja se tokom dvadeset godina njegove diskografske karijere nije ni za jotu promenila. Album "Las Vegas" je najbolji dokaz toga. On je uvek bio i ostao na braniku tradicionalnih rock’n’roll vrednosti, ubeđen sam da će tako biti i ubuduće.