Valerie June je na svom prvom albumu "Pushin’ Against the Stone" zvučala kao Dolly Parton na sedativima (isti piskutavi bluegrass vokal ali trankviliziran u odnosu na Dollyin) a i muzika je zvučala kao usporeni bluegrass. Nemojte pogrešno da shvatite, ništa loše nisam mislio. I glavni i prateći vokali su bili divni kao i jazzy instrumentalne deonice u pojedinim pesmama. Interesantna mešavina stilova koja koja u interpretaciji Valerie June deluje sasvim autentično. Mogu da zamislim da sve ove pesme, u drugačijim aranžmanima, izvode The Carter Family pre stotinak godina a opet, ovako kako su nam ovde predstavljene zvuče sasvim moderno. Uostalom, jedna iz njihovog repertoara je tu – "Trials, Troubles, Tribulations", naravno, izvedena na moderan način. Soul se najbolje čuje u naslovnoj pesmi kroz za njega karakteristično pulsiranje i zvuk B3-organe. Ima tu i gospela, bluesa, funka, rock’n’rolla ali sve te žanrove Valerie i Dan Auerbach (The Black Keys) koji je producirao album, na volšeban način pretvaraju u pop. Vazdušasti, prozračni pop. Ali, da ne preterujem sa opisima. Ionako nećete shvatiti o čemu pričam dok ne poslušate.

Ovo sve što ste pročitali odnosi se na njen prvi album. Tačnije, prvi pravi album. Naime, izdala je ona pre njega tri samizdata od kojih prvi ("Bella Sun – No Crystal Stair") sa svojim bivšim suprugom koji je nestao iz njenog vidokruga još tamo negde 2005. godine. Posle razvoda otišla je na Zapadnu obalu živeći životom ulične muzičarke, svirajući po stanicama metroa i podzemnim prolazima. Po povratku u Memphis izdaje još dva neprimećena albuma ("The Way of the Weeping Willow" i "The Mountain of the Rose Quartz") da bi tek učešćem u online seriji "5$ Cover" režisera Craig Brewera u produkciji MTV-ja koja je govorila o snalaženju raznih muzičara iz Memphisa da bi platili rentu i živeli od svoje muzike, privukla pažnju šire javnosti. U polučasovnim epizodama ove serije učestvovali su pored nje između ostalih i naša poznanica Amy LaVere, Al Kapone, Jack Oblivian i Ben Nichols iz grupe Lucero. Tek posle ovoga dolazi gore analizirani "Pushin’ Against the Stone".

Četiri godine će proći do izlaska "The Order of Time" koji je predmet ovog pisanja. U međuvremenu, u nekom trenutku, ne znamo kojim putevima došavši do nje, Massive Attack je od Valerie tražio da im napiše pesmu. I ona im ju je napisala. Predivnu "Astral Plane". Ne znam ko je to preslušavao i kako je do toga došlo, ali, oni su je odbili. Ne odgovara njihovom konceptu, tako nekakav izgovor su našli. Ispostaviće se da je ona Arsenova '...pobjedom se posle čini izgubljeni neki rat...' iz "Balade o prolaznosti" sasvim tačna. Kao i ona "Ko zna zašto je to dobro", kako je govorila moja baba. Bilo kako bilo, Valerie June je dobila (povratila!) pesmu koja će biti noseći singl njenog novog albuma i koja će ostati da traje. I, što je najlepše, nije jedina koja će ostati. Meni je možda i draža "The Front Door", koju bi Massive Attack verovatno da im je poslata pre prihvatio jer je kod nje više izražen taj bristolski trip-hop valjajući ritam. On je takoreći konstanta ovog albuma. Na taj ritam je sam pre svega mislio kada sam u prvoj rečenici konstatovao da se Valerie mnogo promenila od prošlog do ovog albuma. Ali ne samo na njega. Promenio joj se i glas, postao je dublji i sa mnogo manje bluegrass manirizma. Nestao je i jazz iz aranžmana. Ali se zato pojavila orkestracija (vidi "With You"). Stari eklektik Dan Auerbach je zamenjen novim producentom, Matt Marinellijem koji je radio sa Norom Jones, Beckom, Bad Brains, Anushkom Shankar koji se očigledno ne drži jednog žanra k’o pijan plota. On je ovaj album a i Valerie June sa njim odveo još više u pravcu čistog popa. Bojim se samo da je to odličan pop za one koji inače ne slušaju pop. Bojim se i da će se baš iz tog razloga naći u raskoraku – ni tamo ni ovamo. Ako je za utehu Valerie, one dve gore pomenute pesme su se već našle u mom folderu "The Best Songs of 2017". A i album je trenutno pri vrhu na mojoj listi ovogodišnje produkcije. Malo li je!