Ovi muzički zanesenjaci koji sebe nazivaju Thee Melomen (što u stvari na francuskom i znači muzički zanesenjaci!) imaju stanovito iskustvo u upražnjavanju onoga što sami nazivaju street rock’n’roll. Ja bih to nazvao garažni rock’n’roll ali mislim da razumem njihovu poentu: oni ne žele biti zatvoreni u nekakvu memljivu i mračnu garažu gde će svirati sami sebi, naprotiv, žele da izađu među ljude i da tu radost sviranja rock’n’rolla koju očigledno osećaju podele sa svojom publikom.

Već posle prvog preslušavanja jasno je da tu nema nikakvog filozofiranja i preseravanja, momci su direktni i jebitačni. Wex Wombatov bubnjarski uvod već u prvoj stvari, programskoj "Our Way" nam kaže da sa njima nema zajebavanja. Već u drugom stihu te pesme drugi Wex (Vedran Cesarec, pevač i gitarista) traži od cure parče pite s višnjama takvim tonom da ne trebate biti mnogo vispreni da biste zaključili šta taj nestaško u stvari hoće. Glavni gitarista Ive svojim solom dodaje još jedan argument ne bi li ubedili devojku da mu konačno da to jebeno parče pite. Druga pesma, urgentna "Borrowed Time", počinje pre nego što se prva završila. Još traje ubeđivanje sa zlosrećnom devojkom …znam da nisam Romeo ali ni ti baš nemaš gde da odeš… ubeđuje je i dalje Wex, kaže, živim u zaustavnom vremenu, (to je ono vreme koje nenadano dobiješ pre nekog neizbežnog ishoda, u ovom slučaju verovatno zatvora), možda će je to smilostiviti, pita višnjevača se više ne pominje ali čini se da se i dalje radi o tome. U trećoj pesmi shvatamo da je ono parče cherry pie već konzumirano, al’ se našem junaku osladilo pa bi hteo još, i još… i još. Wombatovi bubnjevi i Mislavov bas sve vreme pumpaju k’o da ne znaju šta je dosta a subliminalne frekvencije basa udaraju pravo na onu čakru u donjem stomaku. Sledeća, "Chinatown" je kao neki flashback koji nas upoznaje kako je sve to počelo …pretty girl she’s on the street, oh yes, she looks so sweet, come inside and meet my friends… tako je sve to počelo, tamo negde u Čajnataunu. Tu se priča o toj rock’n’roll romansi završava, ali se srećom ne zavrašava i ploča. "Cosmic Ted" je u stvari Antti Hulkko alias Andy McCoy, lider finske grupe Hanoi Rocks, pesma je njemu posvećena a posvetu je i zaslužio pošto im je očigledno jedan od uzora. Punkoidnom „Thunderstorm“ dominira želja za osvetom u vidu munja i gromova koji će se sručiti na žensku koja se naratoru iz pesme nešto zamerila. Da li je to opet ona koja nije dala dovoljno pite ne mogu baš da tvrdim, al’ je sasvim moguće. Poslednja pesma "Criminals" je jedina obrada i to južnokalifornijske punk grupe s početka osamdesetih The Joneses, u malo mekšoj ili bar artikulisanijoj varijanti nego što je to original. Njome se, posle devetnaest minuta i šest sekundi završava ovaj EP. Za svo to vreme tempo se ne smanjuje ni za trenutak, ovde nema ni midtempo numera a kamoli balada. Čista energija koja počinje kao rock’n’roll da bi se, kako se približava kraj, sve više pomicala ka punku.

Već po grupama koje su mi padale na pamet tokom preslušavanja ovog EP-ja sami ćete zaključiti kako to zvuči: uzmite proto-punk Flamin’ Grooviesa, pub-rock Dr.Feelgooda, glam-rock New York Dollsa i punk Johnny Thundersa, uzmite po nešto od svakoga od njih i dobićete Thee Melomen. Srećom, nije originalnost ono što se računa u ovom žanru, ovde se više ceni posvećenost i ljubav prema ovoj vrsti muzike, a to se oseća u svakoj odsviranoj i otpevanoj noti. Prijatno sam iznenađen veoma dobrim autorskim pesmama koje mirne duše mogu da stanu rame uz rame uz bilo čije autorske pesme ovog žanra. Bilo bi nepravedno ne pomenuti Dražena Gavrilovića, čoveka koji je obavio produkciju, miksovanje i mastering u studiju Pod.room i ZG zvuk i dobio sasvim autentičan zvuk primeren rock’n’rollu koji Thee Melomen sviraju. Posebno mi se sviđa neosetni prelazak iz jedne pesme u drugu što ne dopušta slušaocu ni trenutak predaha. Definitivno ovo treba čuti uživo. Beograd nije baš tako daleko. Imam osnova da se nadam!