Kada uporedimo ovogodišnji album grupe The Sonics "This Is the Sonics" sa prva tri nihova albuma izdata u periodu 1965-67, a među njima je razmak od čak 48 godina, primetićemo razlike, ali one su minimalne. Nedostaju dva od pet originalnih članova (živi su, samo nisu više sposobni za turneje) i uglavnom nedostaje ona sh-boom-doo-wop komponenta njihovog rocka iz šezdesetih. Ostala je ona R&B komponenta i prepoznatljivo rockersko pevanje Gerry Roslieja, koji ima sedamdesetjednu godinu, ali mu glas nije ostario ni za mrvicu. Tu je i Larry Parypa - gitara i Rob Lind - sax, koji praše istom žestinom kao nekad. Energija nepromenjena, slava najžešćeg benda šezdesetih nije izbledela iako danas ima mnogo više slično energičnih nego onda. Kompozicija albuma tipa „malo originala, malo covera“ al’ da se mnogo ne razlikuju je ostala ista, dužina od pola sata i kusur takođe. Stalno mi je u glavi ona Canetova (Partibrejkers) „biti isti, poseban, slobodan, samo svoj“. Kad je već tako, hajde da to malo analiziramo: da su isti, isti su, da su posebni, jesu, jer ako se za pedeset godina skoro uopšte ne promeniš, stvarno si poseban. Za ljude koji toliko dugo istrajavaju u onome što rade, a što im nije donelo neku veliku materijalnu korist može se svakako reći da su slobodni. Nisu podlegli nikakvim kompromisima, znači, ostali su svoji. Canetov ideal su, kao što vidimo, The Sonics ispunili u potpunosti!

Ne bih analizirao pesmu po pesmu jer to u garage rocku nije ni poželjno ni potrebno. Moram ipak reći da originali ne zaostaju mnogo u odnosu na veoma dobro odabrane covere. Prvi je "I Don’t Need No Doctor" iz 1966, pesma Nick Ashforda, Valerie Simpson i Jo Armsteada, koju je prvi otpevao Ray Charles (kasnije i mnogi drugi). Ako ćemo upotrebiti politički nekorektni humor kome su The Sonics prilično skloni, mogli bismo reći da je originalna ritam sekcija odustala od snimanja ovog albuma jer nije mogla da se identifikuje sa ovom pesmom. Gerry Roslie ovde zaista briljira, ’ladno je nadmašio do sada najbolju verziju koju sam čuo, onu od grupe Humble Pie iz sedamdesetih. Tu je i "Leaving Here", pesma čuvenog kompozitorskog tima iz Motowna Holland – Dozier – Holland, koju je originalno otpevao ovaj drugopomenuti Holland, Eddie, tekstopisac tima, 1963. godine. Pesma koja se ređe čuje, obrađivali su je The Who i Pearl Jam između ostalih. Treća obrada, "Look at Little Sister", R&B single Hank Ballarda and the Midnightersa iz 1959, je bar meni jedan od vrhunaca ove ploče. Četvrta, obrada pesme engleske grupe The Kinks "The Hard Way", znatno brža od originala mi se baš za toliko koliko je brža više sviđa. Ona je dokaz još jednog uticaja na garažni rock, a to je povratni uticaj British Invasion (1964-66) bendova koji su u USA vratili ono što je početkom šezdesetih u matici skoro zamrlo, a to je autentični rock’n’roll i rhythm & blues ipak malo izmenjen ka popu. Poslednja, peta, "You Can’t Judge The Book By It’s Cover", autora Willie Dixona, legendarnog gitariste, basiste i kompozitora Chicago blues stila,  je poslednji single Bo Diddleya koji je dospeo na Billboardovu top listu davne 1962. godine. Bo Diddley, sa svojim karakterističnim ritmom, je inače jedan od glavnih inspiratora većine garage rock grupa do dana današnjeg, tako da ne čudi izbor ove pesme od The Sonicsa. Originali zaista ne zaostaju mnogo ni po ugođaju, ni po tempu ni po kvalitetu. Littlerichardovska "Bad Betty", furioznog tempa, sa glissando pasažima, kojom otvaraju album mora se pomenuti, kao i rock’n’roll numere kakve su "Be a Woman" i "Spend the Night". "Save the Planet" pravi pomak u odnosu na klišeizirane tekstove toliko svojstvene garažnom rocku, ali pomak ka dole jer beži od clichea tako što upada u banalnosti tipa „spasi planetu jer je jedina planeta koja ima pivo“. Duhovito? Možda u nižim razredima osnovne škole! Pred kraj ćete čuti mog favorita sa ove ploče, pesmu "Sugaree", otprašenu u maniru rock’n’rolla iz pedesetih godina.

The Sonics su tradicionalisti neskloni bilo kakvim promenama koje im, uostalom, njihovi pravoverni sledbenici nikada ne bi oprostili. Kvalitet se kod takvih izvođača meri time koliko su svojim ostvarenjem ostali verni kanonima žanra. Veliki plus za njih kod njihovih fanova je recimo to što je ovaj album producent Jim Diamond (ex-Dirtbombs, producirao prvi album White Stripesa) snimio u mono tehnici, jer tamo negde 1959. godine, kada su njihovi sugrađani iz gradića Tacoma, Washington,  The (Fabulous) Wailers snimili prvi garage rock album (da li je baš taj prvi ??), stereo nije bio uobičajeni način snimanja ploča. I ostalo je u velikoj meri verno njihovim radovima iz sredine šezdesetih kao i radovima ostalih pripadnika prvog talasa garažnog rocka iz severozapadnih država USA kao što su legendarni The Kingsmen, već pomenuti Wailers, The Bootmen i Paul Ravere & The Raiders. Dakle, da zaključim. Tradicionalisti će biti oduševljeni ovim albumom, modernisti ni najmanje. Moram da priznam da sam bliži ovim prvima. Valjda to dolazi sa godinama!