John Darnielle se oženio, pa je dobio sina. Na putu je i drugo dete. John Darnielle je objavio roman "Wolf in White Van", toliko dobar da je literarni podlistak New York Timesa objavio veoma povoljnu recenziju o njemu. Bio je kandidat za prestižnu "National Book Award" književnu nagradu za 2014. godinu. Postao je porodičan čovek i počeo je da dobija društvena priznanja za svoj rad i van rock’n’rolla. Ulazi John Darnielle u životni mejnstrim i ne možemo mu to zameriti. Još tamo negde od davne 1991. obasipao nas je lavinom tematski originalnih, teških, intelektualnih, napetih, gnevnih, radoznalih, bajkovitih pesama svrstanih u cikluse kao što su "Going to…", "Alpha" ili "Song for…", ili onima, daleko brojnijima, van bilo kakvih ciklusa. Snimao ih je opsesivno-kompulzivno na bilo kakvom uređaju za snimanje koji bi mu pao šaka. Bilo je svačega u toj hiperprodukciji, i promašaja i pogodaka. Samo nije bilo autobiografskih elemenata. Sve do remek-dela ispovednog songwritinga, albuma "The Sunset Tree" iz 2005. Tu je, kada se očuh zlostavljač najzad upokojio, otvorio srce i dušu i izbacio sve što ga je tištalo. U ogoljenoj, tim strašnijoj formi. Negde u to vreme je prestao sa kućnim snimanjima koja su do tada bila jedan od znakova raspoznavanja The Mountain Goatsa i prešao na studijska. Kada danas posmatram njegovu karijeru ona izgleda kao nekakav Papinov lonac u kome je temperatura rasla i pritisak se povećavao do trenutka kad se otvorio ventil. Tada, sa "Sunset Tree", izbacio je sav taj pritisak napolje. Ako ste ikada koristili ekspres-lonac znate da se, još izvesno vreme, dok je sadržaj lonca vreo, poklopac ne može otvoriti. Tako je i naš Darnielle nastavio da izbacuje iz sebe ono što ga je tištalo ali sa sve manjim intenzitetom. Posle izvesnog vremena (u našem slučaju par albuma kasnije) kada su se i pritisak i temperatura sveli na normalu, poklopac se sam otvorio. Taj trenutak u karijeri Johna Darniellea je bio ovaj album, "Beat The Champ". Pre bilo kakvog uvida u tekstove, samo na osnovu naslova, probaću da predvidim da se radi o takozvanoj „life struggle“, borbi sa nedaćama svakodnevnog života, iako se nominalno radi o borbama u američkom profesionalnom rvanju. No, videćemo da li sam u pravu?

"Southwest Territory". Počelo je nežno i tužno. Već u prvoj pesmi koja govori o ostarelom rvaču napuštenom od svih, koji pokušava da se priseti, poprilično oštećenog pamćenja i zdravlja, lepih i ružnih trenutaka svoje zaboravljene karijere. Već ovde se odnos otac-sin koji je jedna od tema ovog konceptualnog albuma pojavljuje u naznakama. "The Legend of Chavo Guerrero". Istinita priča o rvačkom šampionu čija su sva četiri sina postali profesionalni rvači Darnielleu je poslužila kao metafora za očinsku ljubav koja je njemu nedostajala a koju će, obećava, bez ostatka pružiti svojoj deci. Pesma koja se najbrže lepi za uho. "Foreign Object". Surovo. U toj (i mnogoj dugoj) ljudskoj aktivnosti nema milosti. Služimo se svim i svačim, dozvoljenim i nedozvoljenim, da ostvarimo svoj cilj. Naviknemo se na to, postane nam normalno. Da pobedimo, to je jedino bitno. "Animal Mask". Ponekad pomogne neko od koga pomoć ne očekuješ. I ne traži ništa za uzvrat. Retko, ali dešava se. "Choked Out". Rvač dozvoljava da ga dave do granice izdržljivosti. Granice koja može biti varljiva, lako se pređe i ode se zauvek u mrak. Drugim rečima, šta smo sve spremni da uradimo da bi pobedili? "Heel Turn 2". U prevodu sa rvačkog žargona, promena strane. Znate ono kad dobri momci postanu loši. Dešava se i u stvarnom životu. Češće nego što bismo voleli. "Fire Editorial". Ume da bude gadno kad se ide do kraja. Ko će pokupiti krv na kraju? "Stabbed to Death Outside San Juan". Po prvi put u životu ćete čuti za Hertzsprung-Russelov dijagram i videti da ima logike što ga Darnielle ovde pominje (iako na prvi pogled nema logike), saznaćete i kako se, posle rvačkog meča, dok je publika još u hali, umire pod tušem u San Juanu, Portoriko. "Warewolf Gimmick". Vukodlakov trik. Bezimena tela u nezapamćenim sobama. Čisti u srcu postaju pokvareni dok cveta Vučji zub. Jezivo. "Luna". Ono kad ostariš pa te jedan po jedan zauvek napuštaju tvoji najdraži, oni manje dragi, pa i oni kojima samo lica prepoznaješ dok prolaze kraj tebe. Što reče jedan devedesetpetogodišnjak u nekoj tv emisiji: nemam ja više nikoga, svi ljudi koje sam poznavao su odavno umrli. "Unmasked!" Kad se, afer the show, maske skinu, kad se stane pred ogledalo, sam sa sobom. Kad se pokaže pravo lice. "The Ballad of Bull Ramos". Are you that old wrestler with a bullwhip? Yes Sir, that’s me, I’m him. Kad toliko srasteš sa tim kreiranim „stage“ identitetom, pa više ne znaš gde se završavaš ti a gde počinje on. Dirljiva istinita priča o legendarnom „negativcu“ Apache Bull Ramosu. "Hair Match". Ko ga izgubi, mora da se ošiša ili skine masku, ako je maskiran. Sramota i poniženje. Sudija i pobednik ga šišaju ili skidaju masku da sramota i poniženje budu još veći. Kada svi odu, kreneš naposletku i ti. Izađeš na sporedna vrata. Gledaš u zvezde. Sam.

Muzički, ima nekoliko vrlo prijemčivih klasičnih The Mountain Goats up-tempo brojeva, međutim, većina pesama je melanholičnog ugođaja. Ni traga onom besu, napetosti i urgentnosti koje su krasile njihove rane albume. Životna zrelost se ogleda i u muzici koju John Darnielle stvara.

Da je ovaj album samo konceptualni album o profesionalnom rvanju bilo bi to sasvim nedostojno Johna Darniella i njegovog umetničkog kredibiliteta. Moralo je tu biti više značenjskih slojeva i naravno, ima ih. Čini se da ona teza o metafori života sa početka teksta stoji. Evropljanin ili Južnoamerikanac bi kao metaforu uzeo fudbal – nogomet, Amerikanac se logično opredeljuje za jedan sasvim američki sport – Professional Wrestling. Ma kakav sport, to više liči na italijansku "Commedia dell’Arte" sa svojim karakterima, kostimima, scenarijima, skečevima i improvizacijama. Dalje, ovo mi izgleda kao pouka koji Darnielle daje svojoj deci o svetu u koji dolaze. Upozorava ih na opasnosti ali im i ukazuje na neke od fundamentalnih vrednosti koje moraju da se brane. Moguće tumačenje The Mountain Goats "Beat the Champ" albuma je i ono da se radi o metafori života rock muzičara. Ima između njih i rvača dosta sličnosti. Razmislite o tome!