Konstantinopolj (Istanbul, Carigrad), početkom dvadesetog veka. Tri izlizana kamena stepenika vode dole u mrak. Kada se oči naviknu na tamu, počinješ da nazireš siluete ljudi. Većina je u poluležećem položaju, sa nargilom u ustima, klokoće voda u posudi, isparenja duvana, hašiša i kokaina lebde u vazduhu. Hteo, ne hteo, brzo se ošamutiš. Čula otupe. Neka milina te prožima. Zaboravljaš na muke svakodnevne, siromaštvo, neprijateljsko okruženje, čežnju za otadžbinom koja je nekad bila tu, pa otišla ka zapadu. Razmišljaš o smrti, sestri koja na ulici zarađuje hleb, majci, muci, bezizlazu. Polako toneš u san. Opireš se tome jer ti je, i ako se sve to navalilo na tvoja pleća, nekako ipak lepo jer osećaš, jer si živ. I onda, u tom magnovenju, dolazi muzika. Prodoran ženski glas, i odlučan i ranjiv u isto vreme ne da ti da potoneš. Kao da ti stavlja melem na ranu, ili so, zavisno od raspoloženja. Muzika, poput Balkana, eksplozivna mešavina. Ne znaš gde prestaje Tursko, a gde počinje Grčko. Rebetiko, to je muzika maloazijskih Grka iz gradova na obali današnje Turske koja je u današnju Grčku dospela posle velike razmene stanovništva dvadesetih godina prošlog veka (Turci iz Grčke u Tursku, Grci iz Turske u Grčku). Muzika gradskog lumpenproleterijata, svodnika i kurvi, bolesnih od ljubavi, siromaha i gubitnika, odbačenih i prognanih, robijaša i ovisnika. Takva muzika se nigde i nikada ne pojavljuje bez razloga. Kada broj društvenih marginalaca, njenih korisnika, na nekom prostoru dostigne kritičnu masu, eto nje. Negde se zove fado, negde blues, negde flamenco, ovde na Balkanu, zove se  rebetiko.

Beogradska grupa The Cyclist Conspiracy je grupa Nikole Uroševića, rodom iz Jagodine, danas poznatog kao Sandjama Mangas, i sigurno nije slučajno što se pojavljuje baš tu i baš u ovom trenutku. Snimljen kao „fake live“, sa klasičnim rock instrumentarijumom uz dodatak darbuka ovaj EP ipak zvuči skoro potpuno autentično, kao da je snimljen u nekoj carigradskoj kafani (ili na nekom beogradskom splavu sto godina kasnije). Morate znati da ovakva muzika svoj puni smisao i ima jedino u kafani, van tog okruženja padanje u „dert“ ide mnogo teže. Sadrži četiri pesme, sve četiri spadaju u klasike žanra. Peva ih maestralno Kyria Katarina (Gospođa Katarina) sa pravim imenom Katarina Brčarević na savršenom grčkom jeziku (bar meni, koji ne znam ni reč grčkog, zvuči savršeno!). Prva je najnovijeg datuma nastanka, iz 1979, zove se „Mangaši (mangupi) više ne postoje“ (Nikos Xydakis/Manolis Rasoulis) i lamentira o starim dobrim vremenima, popušenoj nargili, ispevanim pesmama i raštimovanim baglamama (vrsta buzukija koja se najčešće koristi u rebetiko pesmama). Ni sanjao nije dobri Manolis koji je pisao tekst za ovu pesmu da će mangupi budućnosti biti mnogo veći i opasniji i da će vladati svima nama, a ovi mangupi o kojima su pričale stare rebetiko pesme danas se zovu prosto -  gubitnici.

Sledeća, „Zašto pušim kokain“ Panayiotisa Toundasa (1885-1942) potvrđuje da ni naše prabake nisu bile tako naivne kako mi mislimo, da se i pre sto godina moglo zbog ljubavi prema pogrešnom čoveku ostati i bez srca i bez para i bez nade. Toundas, koji je bio iz Smyrne (današnjeg Izmira) jednog od najjačih centara rebetiko muzike, je komponovao ovu pesmu koju je proslavila čuvena Roza Eskenazi, uz Ritu Ampatzi najveću zvezdu ove vrste muzike. Treća pesma, instrumental Aidiniko (Pesma o Aidini) je delo Dimitriosa Semsisa (1883-1950), rođenog u Strumici (danas BJR Makedonija), čuvenog violiniste i kompozitora rebetiko i smirna stilova grčke muzike. Poslednja, četvrta, takođe spada u klasike rebetiko žanra. Ovaj tradicional je Kostas Karpis (1880-1952) snimio još 1925 godine, zove se u slobodnom prevodu „Šta te briga odakle sam doš’o“, to je tužna pesmu o ljudima koji su razmenom stanovništva došli iz Turske u Grčku…šta te briga dal’ sam iz ovog ili onog sela kod Smirne, sad sam ovde u Atini, i samo želim da me neko zagrli, da me neko voli…

Nikola Urošević nije novo ime na domaćoj sceni, njegova prethodna grupa Киновиа bavila se duhovnim aspektom života žitelja Balkana, pre svega pripadnika istočnog obreda hrišćanske crkve, The Cyclist Conspiracy se pak, bavi onim svetovnim aspektom. Ovaj EP, skroman po dužini trajanja, ali bogat u emocijama i značenjima najbolji je primer balkanskog paradoksa – balkanski narodi uvek između sebe podgrevaju taj, kako neko reče, antagonizam malih razlika a svaki od njih se, opet, unutar svog nacionalnog korpusa bori sa najvećim mogućim ekstremima. Nekome se taj višak strasti čini kao prokletstvo, a nekome, posebno kada vidi kojom brzinom se odvija dehumanizacija ljudskog roda, kao blagoslov!