Na omotu izbledela, nagrižena i ispucala fotografija iz sedamdesetih. Majka i očuh na njoj. Sam pogled na nju budi u meni atavistički nagon da zaključujem o albumu na osnovu izgleda omota. Ta moja sposobnost, dovedena do savršenstva tokom sedamdesetih kada je dostupnost ploča čak bila veća nego mogućnost da se čuje njihov sadržaj, koja me je poštedela mnogih loših ploča čija kupovina bi me sprečila da dođem do mnogih dobrih, u ovim godinama lake dostupnosti muzike prestala je da bude važna. Za razliku od starih vremena, ne košta ništa da preslušaš lošu ploču - osim malo vremena i živaca! Od kad pišem recenzije, vreme postaje bitniji faktor nego do sada, pa se procena o kvalitetu albuma po njegovom izgledu ponovo vraća na velika vrata. Patinirana slika, ženska i muška figura u prvom planu, nameštaj u pozadini, čak i font kojim je pisan tekst, sve govori da se nešto veoma bitno, ali ne nužno prijatno za autora događalo u davnoj prošlosti, u za nekoga veselim sedemdesetim, ali ne i za Sufjana. Fotografija je intimna, porodična, a ipak pomalo jeziva. Da li zbog jasnih, čak prenaglašeno dizajniranih tragova destrukcije i fizičke dekompozicije, da li zbog osećanja da ta jeza potiče od onovremenskih događaja čiji je ova slika isečak ili od obe stvari zajedno, tek, ona ostavlja jak utisak na posmatrača. Čim sam je video, znao sam da ću pisati o ovom albumu.

Mala istraga je potvrdila moje pretpostavke da se radi o za Sufjan Stevensa bitnom albumu. Prelomnom. Albumu novog početka. Naime, žena na slici, Carrie,  mu je majka, muškarac, Lowell, očuh, sa kojim je živela nekoliko godina, od Sufjanove pete do osme, otprilike. Slika je iz tog vremena, ali malog Sufjana nema na njoj. Nije ni čudo, majka, obolela od manične depresije (danas se to zove bipolar disorder) ga je napustila već u njegovoj prvoj godini pa je Sufjan provodio kod nje u Oregonu samo leta, bar ona kada joj je bilo dobro. Nema podataka o direktnom zlostavljanju ili nečemu sličnom, ali imajući u vidu da uz bipolar disorder ide i substance abuse disorder, personality disorder i, između ostalih i anxiety disorder, sve je moguće. Za malo dete, prijatno sigurno nije bilo.

Naš anti-folk heroj dvadesetprvog veka, u čijoj se muzici uvek nazirala genijalnost jednog Dylana ili jedne Joni Mitchell, lutao je u prvih petnaest godina svoje karijere, koje se poklapaju sa prvih petnaest godina XXI-og veka, od genijalnih minijatura do besmislenih eksperimenata, od megalomanskih "50 states" planova do pet volumena božićnih pesama koje bi daleko pre mogle biti soundtrack Halloween horror serijalu, nego pesmarica za pevanje oko klavira za Badnje veče dok napolju veje sneg. Te božićne pesme, sad se vidi, su bile žudnja za funkcionalnom porodicom, ti drugi muzički eksperimenti skrivanje od samog sebe i pokušaj bekstva od bagaža koga Sufjan nosi sa sobom. Ali, bagaž je na leđima, ne može se pobeći tek tako. Onda je, 2012-te došla smrt majke. Tri godine kasnije, došla je i ova ploča. Prilika za razrešenje ili bar rasterećenje. Videćemo!

Death With Dignity. Dostojanstvena smrt. Tako počinje album. Ima li dostojanstvene smrti, osim ako je život bio daleko od dostojanstvenog. Should Have Known Better. Trebalo je da znam. Ali, dete od tri godine ne može da zna. I ne treba. Dete treba da bude dete. I ne sme sebe da optužuje ni za šta. All Of Me Wants All Of You. O dečjoj seksualnosti? O njenom buđenju? Drawn to the Blood. Naslje u porodici. Kako? Zašto? Da li sam to zaslužio? Eugene. Oregon. Želja za bliskošću s majkom. Po bilo koju cenu. Forth of July. Dan kada je umrla. Poput vilinog konjica. Da li sam ti pružio dovoljno ljubavi? I vice versa. The Only Thing. Borba sa majčinom depresijom. I svojom. To je taj prtljag koji nosimo. Carrie & Lowell. Fragmenti sećanja iz najranijeg detinjstva. Horor ili idila? Ili oba istovremeno. John My Beloved. Isuse, budi blizu. Zaštiti me. Prigrli me u ovom teškom času. No Shade In The Shadow Of The Cross. Krenuti autodestruktivnim majčinim putem? Odupreti se ili joj se prepustiti? Ima li uopšte izbora? Blue Bucket Of Gold. Podigni desnu ruku kada sam ti potrebna u životu. Podigni crvenu zastavu kad si ti potreban meni. Poslednji oproštaj od majke.

Na osnovu isečaka tekstova dobijate sliku o čemu se radi. A muzika? Zvuči kao Misa za pokojnu majku. Vanvremenska, neovozemaljska, (što bi se reklo na engleskom) „ethereal“ lepota ove muzike ostavlja bez daha. Kao da čujem zvončiće i crkvene orgulje, kao da se Sufjan koji je deklarisani hrišćanin obraća svevišnjem. Oslobođen stida i nelagode koji ga prate još od prve spoznaje o bolesti majke ali sa prisutnim strahom od ispoljavanja njenog nasleđa kod sebe. Griža savesti zbog olakšanja koje oseća (jer više nema podsetnika na ono što će on možda biti/postati) savladana je beatifikacijom majke uz pomoć od njega stvorene zvučne kulise njenog vaznesenja u nebesa. Ovaj album je oproštaj njenih greha i poslednji pozdrav. Ovaj album je katarza! Šta će biti posle, kuda će ga to odvesti, ne mogu da predvidim. Čovek kome su podeljene iste ili slične životne karte, John Darnielle (The Mountain Goats) se iz trougla on, majka, očuh (uz drastičnije međuodnose) izvukao erupcijom besa koja traje (na poslednjim albumima ipak polako jenjava) još od "The Sunset Tree" iz 2005, izdatog godinu dana posle smrti uzroka sopstvene patnje, očuha, Sufjan se izvlači uzdizanjem majke, ključne figure u njegovom slučaju, na pijedestal bezgrešnosti i čistote tri godine posle njene smrti. Ako je ovim albumom razrešio svoje unutrašnje konflikte, eto nama još bisera kakav je ovaj album, ako ne, biće još eksperimenata i lutanja.