Da li tu igraju ulogu kosmički zakoni, konstelacija zvezda, sudbina, političke ili ekonomske okolnosti, sve to zajedno ili se jednostavno desi da se u nekom trenutku srodne umetničke duše pojave na određenom mestu u određeno vreme. Tako su kroz istoriju nastajali razni umetnički pokreti koji su manje ili više uticali na oblikovanje ove naše civilizacije. Ono što se pre desetak godina dogodilo u Philadelphiji, Pensylvania, neće imati sudbinski uticaj na muziku poput onog koji je izazvala skoro simultana pojava punka u New Yorku i Londonu sredinom sedamdesetih ili grunge scene u Seattleu početkom devedesetih, već će samo ubrizgati svež vazduh u prilično posustalu i pomalo prevaziđenu rock muziku. Neka viša sila je te, dvehiljadetreće iz Oaklanda, California, dovukla u Philadelphiu Adama Granduciela a prvi čovek na koga je nabasao u lokalnom parku u kome je dotični svirao gitaru bio je niko drugi do Kurt Vile. Ova dvojica su ubrzo formirali War On Drugs i zajedno uradili prvi, po mnogima (na primer, po Žikici Simiću) najbolji njihov album. Kakve to veze ima sa našim današnjim junakom, Steve Gunnom, pitate se verovatno vi. E pa, dragi moji, sve ukazuje na to, iako nemam egzaktnih potvrda, da je i Steve bio tu negde, jer Steve i Kurt su rođeni u istom mestu, u Lansdowneu, pitoresknom predgrađu Philadelphije. Kako Lansdowne ima 10.000 stanovnika, skoro je potpuno sigurno da su se poznavali i da su zajedno svirali ili bar slušali jedan drugog. Kasnije će, kao što se zna, zaozbiljno zasvirati zajedno u Kurt Vileovim Violatorsima. Slušajući War On Drugs, naročito poslednji njihov album "Lost in the Dream", može se čuti uticaj Steve Gunna i to na strukturu njihovih pesama koja je daleki ali ipak jasno prepoznatljiv odjek indijskih raga kompozicija. Ipak, od raga je ostao samo matriks, improvizovani deo je u blues ključu i kod Steve Gunna i kod War On Drugs. Sve ovo pričam da bih podcrtao sopstvenu na početku iznetu tezu o pravom mestu u pravom trenutku, kao i onu da ti ljudi međusobno utiču jedni na druge i kroz tu razmenu kreiraju novi kvalitet.

Od albuma "Way Out Weather" a priori nisam očekivao mnogo. Kako i bih kada me dugogodišnje iskustvo uči da od nekog ko je počeo karijeru kao virtuoz na gitari teško možeš dobiti velikog kantautora (uzmimo za primer Erica Claptona). Nakon višekratnog pažljivog preslušavanja moram priznati da sam pogrešio. Možda Steve Gunn nije genijalni singer/songwriter u tradicionalnom smislu te reči, ali je u svakom slučaju inovator na polju rock muzike. Šta nam novo donosi Steve Gunn na prilično učmalu i predvidljivu rock scenu?

On vrši transkripciju principa kreiranja elektronske muzike (koja je očigledno postala dominantni muzički obrazac u urbanoj omladinskoj subkulturi) na rock muziku i time joj u stvari produžava život. Pre nego što objasnim ovo, moram da definišem rock kao pretežno humano generisanu muziku za razliku od elektronske muzike koja je pretežno kompjuterski generisana. Da ne bude zabune, čovek je taj koji kreira i jednu i drugu ali je prva analogna a druga digitalna. Prvi princip elektronike je La Monte Youngovska repetitivnost koja može i ne mora da uključuje (kod Gunna uglavnom ne uključuje, osim u pesmi "Atmosphere") minimalizam, drugi princip je postojanje matriksa (matematički termin) kao muzičke podloge u kojoj svaki “instrument” ponavlja svoju deonicu. Solo deonice ili vokalne melodijske linije lebde iznad matriksa uzimajući sebi slobodu da “pokvare” te precizne proporcije preuzete iz elektronske muzike. Tu se krije subverzivnost Steve Gunnove muzike, a ne sme se izgubiti iz vida da je subverzivnost “conditio sine qua non” pravog rocka. Elektronska muzika je i nastala kao fon postindustrijskog politički korektnog društva u kome je frustriranost pojedinca usled nametnutih modela ponašanja zarad neugrožavanja drugih tražila način za eliminaciju nagomilane negativne energije. Ritualne višečasovne weekend seanse elektronske muzike koje učesnike dovode u stanje transa svakako daju željeni rezultat, učesnici ostaju bez ikakve energije. Rock, naprotiv, tera na razmišljanje a za razmišljanje je potrebna energija. Zbog toga je Steve usporio ritam u odnosu na elektroniku, ubacio vokalne deonice sa tekstovima koji te, ma kakvo značenje imali, prisiljavaju da ih slušaš i analiziraš, znači da koristiš mozak. Ako još uvek čitate ovaj dozlaboga pretenciozan tekst reći ću vam da ne mislim da je Steve Gunn sve ovo radio svesno, on je kao i svaki pravi umetnik hipersenzibilan i kao takav “čita” kodove vremena u kome živi i daje odgovore koji su uvek na liniji ljudskosti. Pojedine pesme na ovom albumu neću isticati jer sve imaju istu strukturu, osim donekle pesme "Drifter" koja najviše liči na tradicionalnu rock pesmu. One se razlikuju po tempu, atmosferi i raspoloženju ili, kako bi to teoretičari indijske klasične raga muzike rekli, po boji. Jer po njima, i samo navođenje bilo koje karakteristike pesme je nepotrebna sugestija slušaocu koji bi trebao sam da u svaku pesmu učita svoje značenje.

Neće ovaj album, kao ni albumi njegovih gore pomenutih prijatelja i saradnika, spasti rock’n’roll ali će sigurno privući određeni broj mladih ljudi, budućih “čuvara vatre” ove vrste muzike pa i ovog načina života, uostalom.