Alejandro Rose-Garcia mi je na sebe prvi put skrenuo pažnju još sredinom 2011. i to na stranici bandcampa na kojoj su po popularnosti sortirani albumi sa folk tagom. Ko ne bi primetio ružan omot tada još uvek samo virtuelnog albuma "Roll the Bones" na kome je čovek koji stoji pored klavira sa odvratnom maskom krave ili nekog sličnog papkara na glavi. Ni umetničko ime koje je izabrao, Shakey Graves (bolje zvuči ako se ne prevodi), nije takvo da vas mami da pritisnete “play”, ali sam bio radoznao da saznam zašto se nedeljama i mesecima nalazi na prvom mestu, uvek malo ispred benda mog sina, sa ništa manje rogobatnim imenom, Stray Dogga, i njihovog prvog albuma "Almost" zbog koga sam i proveravao folk tag.

Kada sam na kraju ipak kliknuo na to “play” dugme, nije da se baš srušio svet koji smo do tada poznavali, ali bandcamp popularnost tog momka iz Austina, Texas mi je postala jasnija. Jeste to alt-country, ali u njemu nema ni traga alt-countryja jednih Jayhawksa na primer, jeste to folk, ali njegov folk je svetlosnim godinama daleko od folka Woody Guthrieja, ima tu i bluesa, ali ono što se podrazumeva pod bluesom nije ono što Shakey Graves izbacuje iz sebe. Kako bih opisao njegovu muziku? Da pišem na engleskom rekao bih da ima “train kept a-rolling” kvalitet što bi se moglo prevesti na većinu regionalnih jezika kao “kotrljajući”, a to je onaj utisak da pesma ide napred, da se kreće. Ipak, nije ritam taj koji preovlađuje u njegovoj muzici, preovlađuje melodija pevanja. Tu je Shakey jak, to je jezičak na vagi koji će ga gurnuti prema gore. Gurnuće ga i dobro osmišljen image stilizovanog hobo folkera sa fedora šeširom na glavi ispod koga izviruje masna neuredna kosa, pantalonama sa tregerima i belom atlet-majicom bez rukava. Skoro da se oseća, hajdemo benevolentno reći, miris. Kaubojske čizme sa aplikacijama su obavezne kao što je  obavezna i oprema one-man banda. Usna harmonika sa nosačem za oko vrata, pohabana akustična gitara, daire i pedala za kofer koji služi kao bas bubanj a po završenoj svirci ponovo dobija svoju osnovnu namenu, u njega se potrpa sve ovo prethodno pomenuto, pa Shakey može put pod noge, u sledeći grad. Za njega nema previše malog festivala da ne bi na njega otišao niti ima previše zadimljene birtije u kojoj ne bi svirao. Impresivna je kilometraža koju je prešao između prvog i drugog albuma koja je i te kako uticala na povećanu “vidljivost” za medije, kako one online tako i zemaljske. Njegovi youtube klipovi su dugo tavorili na ciframa od nekoliko hiljada pregleda da bi u poslednje vreme naglo skočili na više stotina hiljada do preko milion u jednom slučaju. Šta će tek biti kada ovih dana nastupi na Late Night with Conan O’Brian!

No, da se vratimo novom albumu "And The War Came". On je, za razliku od prvog koji je, kako je Shakey sam rekao, sniman u raznim dnevnim sobama na sumnjivoj opremi, sniman u pravim studijima sa pravim producentima što može, ali ne mora da bude bitno. Za mene je važnije, bar u vrsti muzike kojom se Shakey Graves bavi, da ne bude preobimnih producentskih zahvata, to jest važna je spontanost koja se najbolje postiže snimanjem „iz prve“ uz dozvoljene naknadne manje intervencije. Bolji kvalitet zvuka naravno ne smeta, naprotiv veoma prija, i vrlo je uočljiv na drugom albumu u odnosu na prvi. Pesmu koja otvara album, po mom mišljenju i najbolju na albumu, "Only Son", bih svrstao u folk, Shakey je peva i svira sam, ima se utisak da je a capella jer je glas potpuno izvučen u prvi plan, ipak se u pozadini čuju gitara i udaraljke. Da je ceo album tog kvaliteta verovatno bi bio jedan od albuma godine, no na žalost "Dearly Departed" (jedna od tri pesma na kojima deli vokalne deonice sa Esme Patterson pevačicom grupe Paper Birds) i još više "The Perfect Parts" ga odvlače ka nekakvom indie folk-rocku gde se ni on a bogami ni njegovi obožavaoci ne osećaju baš najprijatnije. Već u sledećoj "Hard Wired" je opet svoj na svome, one man band u punom zaletu, ali ne za dugo. "Family and Genus" su lejeri muzike lepo upakovani u studiju sa distant vokalima koji možda dobro stoje Bon Iveru i nastavljačima kojih je pun ku… na aktuelnoj muzičkoj sceni, ali poor Shakey zvuči, zlonamerni bi rekli, k’o Neil Young na albumu "Trans" (koji neki ljudi doduše  pokušavaju danas da revalorizuju ali ćorava su to posla). Dobronamerni bi pak rekli da na toj pesmi zvuči kao Jim White na albumu "Drill a Hole in That Substrate and Tell Me What You See". Posle nadira dolazi još jedan zenit u vidu kantroidne "Big Time Nashville Star" ponovo sa Esme Patterson, pa "Pansy Waltz" koja kao da je produkcijski sa prvog albuma što počinje da izgleda kao kompliment, i skakutava "House of Winston" gde najviše dolazi do izražaja Shakeyjev fingerpicking. "If Not For You" je još jedna gitaristička pesma sa dosta reverba, prilično mi zanimljiva. Ploču zatvara takođe dobra "Call It Heaven" treći put sa Esme, koja kao da je „maznuta“ iz repartoara Shovels & Rope.

Kao što vidite, Shakey Graves nas je po sistemu toplo-hladno bacao levo-desno po ograncima i ćorsokacima Amerikane kao da je hteo da pokaže šta sve on može, pa je čak pravio iskorake u pravcu indie rocka i elektronike. Na žalost, pošto slušalac nije fliper kuglica, doživljaj pri preslušavanju ove ploče nije u saglasju sa talentom Shakey Gravesa. Treba mu kao olakšavajuću okolnost uzeti to da, kako nas istorija rokenrola uči, drugi album nekog autora i služi da ovaj ispita moguće pravce razvoja svoje muzike. Kontradiktoran je i signal koji nam šalje omotom nove ploče (sterilan kao što je sterilna soba za intenzivnu negu u kojoj izgleda rade na njemu prikazane četiri medicinske sestre) koji kao da je rađen za neki kvazi alternativni synth pop bend sa 4AD etikete. Nikako se ne uklapa u sliku o sebi samom koju je dosledno stvarao od početka ozbiljne muzičke karijere (ima on i filmsku karijeru pod svojim pravim imenom, ali to je druga priča). Da li je ovakav omot nagoveštaj modernijeg i prijemčivijeg za publiku pravca kojim će krenuti, ili jednostavno nije obratio pažnju? Verujem da je ono prvo, jer Shakey Graves nikako nije nepromišljen. Pre će biti da će pokušati da osvoji nove teritorije bliske izvorištu sa koga je krenuo ali sa daleko širom bazom publike, indie rock na primer. Ako sam u pravu biće mi žao jer verujem da je Shakey Graves uz Andrewa Combsa najtalentovaniji mladi američki autor/izvođač Amerikane i da bi na tom polju mogao da da najviše.