Predrasude su gadna stvar. Utuvite nešto sebi u glavu, ili vam neko drugi usadi neko verovanje, mišljenje ili neki stav i vi ga se posle držite kao pijan plota. Koliko god vam dobronamerni pokušavali doći do mozga i pokazati vam i dokazati da niste u pravu, vi se ne date. Tako sam ja zacementirao u svojoj glavi uverenje da elektronska muzika ne može da emituje nikakva humana osećanja, da se uz njenu pomoć ne može opevati ni srcebol ni tugomora niti bilo šta slično. Bilo je i ranije nekih naznaka da nisam u pravu, Sharon Van Etten, Grouper…, ali sve sam to smatrao izuzecima koji potvrđuju pravilo. Trebalo je da sa dalekog Novog Zelanda preko Melbournea, Australija dođe do mog playera Sarah Mary Chadwick da mi pokaže da se blues može svirati i elektronskim instrumentima, to jest da poenta bluesa nije u tome čime se izvodi, niti kakvu muzičku formu ima već je u tome da autor iskaže svoja nepatvorena stanja/osećanja.

Ovo je Sarin drugi album. Prvi, "Eating For Two", album o onom turobnom nepodnošljivom raspoloženju kada ti neko očajnički i neizdrživo nedostaje je takođe dobar (iako prilično jednoličan) i davao je naznake da se od nje mogu očekivati lepe stvari ali sigurno od mene nije mogao napraviti konvertita i da sam ga slušao pre drugog jer je bio odsviran isključivo na električnoj gitari a ne na elektronskim instrumentima.

U "9 Classic Tracks" se gitara samo sporadično čuje i to iz drugog plana. Preovlađuju zvučni pejzaži kreirani klavijaturama i diskretnom ritam mašinom ali zvučnom slikom očigledno dominira Sarin glas, nežan, tužan, ranjiv, melanholičan. Otvara sa "Ask Walt sa", kako sama kaže, referencama na Walt Whitmana, čoveka koji ima sve odgovore i njegovo remek-delo "Leaves of Grass". Samo klavijature je tu prate da bi se u "Am I Worth It" priključila i drum-machine. Emituje očaj koji kao da svojim intenzitetom izaziva srčanu aritmiju. "I’m God, I’m Fate" ima konstantni vokalni loop sa ehom, ponavlja se jedna rečenica, valjda poruka od svevišnjeg, a klavijature zvuče kao crkvene orgulje (ili kako ja zamišljam da zvuče crkvene orgulje!). "Lying Down" je nežna, spora i nostalgična. A struggle deep/ a toil long/ sometimes you speak/ and sometimes cry till dawn. There is no silver-lining here/ but there is love/ and thats all I hold dear. Suprotno od onoga što je govorila moja baba „ko zna zašto je to dobro!“ kad se dogodi nešto strašno loše. Kod Sarah Mary nema mnogo nade, ali joj je bar ostala ljubav. Taman da lakše pati. "Same Old Fire" je moja omiljena stvar sa albuma i već sada mogu reći da ulazi u mojih top 100 najtužnijih pesama. I’m tired of the same old stories/ I’m tired of telling the same old lies/I’m tired of feeling the same old burns from wandering through the same old fires. "I’m Back Where I Was" je valjda o tome da čovek u životu pravi uvek iste jebene greške, da se nikad ne opameti. Možda i nije o tome ali meni se tako čini. "Aquarius Gemini" je malo življa za bar po standardima koje je Sarah Jane postavila, ljubavna je, autorica se zaljubila ali po opštem utisku koji ostavlja, ni ova ljubav joj se nije baš posrećila. "I’m Like an Apple With No Skin". Ja sam kao oljuštena jabuka koja je potamnela. Znači, o ranjivosti i o tome da neke rane ne zarastaju. Samo se površnom posmatraču čini da zarastaju. "Until The Grave" je o večnoj ljubavi pretpostavljam, kao neka spiritual mantra. "You Said I’m Buying" je, koliko uspevam da razaberem tekst, o raskidu. I opet je to tužna pesma očajnika, pomalo košmarna. Da li se ovoj devojci ikada išta lepo dogodilo? U "Rain It Down On Me" košmar prestaje i Sarah Mary se vraća u svoju zonu komfora u kojoj caruju tuga, očaj i beznađe.

Kada bih opisivao ovaj album slikarskim žargonom rekao bih da Sarah Mary Chadwick koristi tehniku širokih poteza i paletu zagasitih tonova da bi dočarala tugu i beznađe u svom emotivnom životu. Ova slikarska analogija nije slučajna pošto se ona bavi i slikarstvom. Međutim, ako pogledate njene akvarele (ovde) videćete da su oni u potpunom kontrastu i sa mojim opisom (što i nije toliko bitno) i sa njenom muzikom. Oni su živih, drečećih boja i vrlo eksplicitni, toliko da bi ih ljudi krutih moralnih nazora nazvali pornografskim. Uostalom, pogledajte omot albuma (koji su Spotify i iTunes cenzurisali) pa će vam biti jasno o čemu pričam. Ta bipolarnost je samo naizgled kontradiktorna. I jedan i drugi pristup je ogoljavanje do kosti, što bi rekli. Do bola.

Način na koji je opisan ovaj album mogao bi da odbije potencijalnog slušaoca. Iako je opšeprisutna melanholija pesme su prilično raznovrsne (za razliku od onih sa njenog prvog albuma) tako da ne morate da se bojite da će biti mnogo dosadno dok ga budete slušali. Moraće ipak da bude noć. I moraćete da budete sami, ali ne sami u smislu prisustva nekog drugog. Moraćete da budete napušteni od osobe koju neizmerno volite. Tada i samo tada ćete ovaj album doživeti na pravi način.