Možda je bolje ništa ne znati o autoru muzike koju prikazuješ. Onda je prilično jednostavno napisati nešto o njoj. Strpaš muziku u neki žanr, napišeš na koga te podseća, napišeš kako ti je legla, proanaliziraš reči, daš neki uopšteni zaključak i to je to. Ali kad znaš da pred sobom imaš delo jednog filozofa, a Robert Tilly jeste, između mnogo čega ostalog, diplomirani filozof, moraš biti veoma oprezan. Najčešće to što vidiš ispred sebe nije samo ono što vidiš, već tu ima malo više od jednog sloja značenja. Od jednog poststrukturaliste (tako su ga bar tagovali književni kritičari koji su na nekoj tribini predstavljali njegov roman "Izdah iz staklenika") smo dobili ono što smo mogli očekivati – pesme dekonstruisane do same svoje suštine ponuđene nama slušaocima da im po svom osećaju udahnemo značenje.

Ušao je on tako jednoga dana (tek na treći zakazani termin, na prva dva se jednostavno nije pojavio!) u Studio 11 u Subotici, koji je druga kuća Gorana Grubišića, lidera grupe Wooden Ambulance, i, što se ono kaže, iz prve snimio deset pesama prateći sam sebe na raštimovanoj akustičnoj gitari. Nije mnogo pričao, samo je odlazeći dobacio Goranu vidi šta ćeš s ovim. Tu poststrukturalizam po prvi put pomalja svoju ružnu glavu, jer Grubišiću je ostalo u amanet da kao prosvećeni posmatrač učita svoj muzički sadržaj u ovlaš nabacane skice primarnog autora, postavši tokom tog procesa koautor koji na kostur dodaje meso koristeći svoje celokupno iskustvo i sve svoje sposobnosti i talenat, naravno uz dragocenu pomoć drugara iz benda. To veoma podseća na onaj čuveni Billy Bragg/Wilco projekat sa rečima nikad komponovanih pesama Woody Guthrieja. Dobro, ovde su tekstovi bili već uglazbljeni ali je Goranova intervencija takvog obima i upliva u originalne pesme da se mora smatrati koautorstvom. Sada dolazimo do sledeće iteracije poststrukturalističkog pristupa izrade ovog albuma. Sa delom koje je već prošlo jednu iteraciju kroz odnos Tilly – Grubišić, u krajnjoj instanci suočava se slušalac/recenzent koji daje konačan sud. Svaki slušalac/recenzent, slušajući album dobija sliku o njemu. Slika je sasvim individualna i proizašla je iz ličnog doživljaja svakoga od nas ponaosob. Lični doživljaj, pak, zavisi od bagaža koji svako od nas nosi – emocionalnog, saznajnog, iskustvenog. To je trenutak kada u priču ulazi Roland Barthes, prvo strukturalista kasnije poststrukturalista, koji je svojim delom "Smrt autora" (1967.) delegitimisao autora kao najvažnijeg nosioca značenja sopstvenog teksta i simboličnim proglašenjem rođenja čitaoca (u našem slučaju slušaoca) ovoga proglasio tumačem značenja nekog dela. To, sledstveno, znači da svako delo ima onoliko tumačenja koliko ima konzumenata. Znači i da je svako tumačenje legitimno.

Po istoj logici polemika koja provejava kroz društvene mreže o autentičnosti i utemeljenosti domaće amerikane, čiji je ovaj album jedan od najvažnijih predstavnika kako je to lucidno primetio u svojoj nadahnutoj recenziji Miloš Zubac, postaje bespredmetna. Amerikana na ovim prostorima za mene postoji, i opet kažem, za mene to nisu samo karirane košulje i obrade pesama Neil Younga, za mene je to pre svega izraz težnje za metafizičkom slobodom koja je u toj mitskoj Americi, toj obećanoj zemlji, svima na dohvat ruke. Znam da se antiglobalistima diže kosa na glavi od stavljanja reči sloboda i reči Amerika u istu rečenicu ali ako pažljivo čitate, rekao sam mitska Amerika, nije nužno da ona zaista postoji, može da postoji samo san o njoj.

Robert Tilly je u ovih 10 briljantnih minijatura (jedva da neka prelazi tri minuta) sublimirao svoju tridesetogodišnju muzičku karijeru sviranja bluesa i folka. Goran Grubišić je ovim pesmama sa "Northern Sadness" albuma prišao sa ljubavlju i strašću connoisseura i nanosio pažljivo, sloj po sloj, svoj doživljaj njih. Ostavio je razuđenu zvučnu sliku, potpuno suprotnu gustoj svog matičnog benda. Svaka od pesama je malo remek-delo vagabondsko-luzerske mitologije, od prve "Twisted & Cold" koja govori o mesecu metajezikom amerikane, taj isti metajezik, ili jezik simbola po već pomenutom Barthesu, Tilly koristi i u meni najlepšoj "Baby, Come On Home", u kojoj, kada koristi ovu frazu iz naslova, svi mi, poštovaoci ovog i srodnih žanrova, znamo da ne poziva svoju dragu da dođe kući iz tržnog centra, već zove dragu koja ga je napustila da mu se vrati. Tematika "Dr Wasted & Mr Stoned" je fino transcendirana sa američkog na evropski kontinent a obrađuje još jedan arhetipski motiv amerikane – avanture prijatelja na putu (buddy roadtrip songs), samo ovde autor ne govori o Texasu ili Wisconsinu kao Willie Nelson u svom klasiku "Me & Paul", već, saglasno sopstvenom iskustvu, o Nemačkoj i Holandiji. Moram da pomenem i "Listen To The Old Man" sa skoro harrybelafonteovskom melodijom refrena i još jednim arhetipom americana mitologije – mudrim starcem koji zna sve odgovore. Tako i Tilly, sa svojim pozamašnim životnim iskustvom, zna da luzer ne mora biti samosažaljivi depresivac, već luzerstvo može biti stvar izbora i život po principu fućka mi se za sve (nametnute norme), živim kako hoću i radim ono što volim. Kao u pesmi "Restless Cowboy", gde uz nehajno zviždukanje idu reči kojima bih i ja voleo da mogu, kao što Tilly može da opiše sebe a koje su najprimerenije za završetak ovog prikaza… Livin' and dyin', Each 'n' every way I'm tryin', I'm a restless cowboy, woman, Across this universe I'm flyin'…