Jagjaguwar je jedna od onih nezavisnih etiketa koju rado preporučam drugim ljudima. I ne'am pojma zašto! Letimičnim pregledom bendova koji su potpisali za ovu etiketu i autoru ovog teksta ne cure sline. OK, Jagjaguwar trenutno izdaje Angel Olsen što nije mala stvar, Dinosaur Jr. je u bilo kojem slučaju dobra referenca i hajde Foxygen. S druge strane Bon Iver, Sunset Rubdown i Oneida neće naći mjesta na bilo kakvim playlistama ili tulumima koje bih ja održao ili preporučio. Na prvo slušanje u istu ladicu s Bonom Iverom bih spremio i Pink Mountaintops. Možda čak i na drugo slušanje. Samo što je ovaj bend, ili barem njihov novi album "Get Back", toliko čudnovat da mu raste kljun i nije lako strpat išta u išta. Prvi dejtovi su najgori. Ili najbolji.

Sve počinje od naslovnice na kojoj dvije možebitno privlačne djevojke s neprivlačnim maskama rade nešto što nema smisla. Naslovnica je ujedno i kriva za moju akviziciju albuma "Get Back". Hej mama, gle, bez downloada! Događa se i najboljima. John Frusiciante i ja smo se odavno složili da se nekad isplati kupit album samo zato što ti se sviđa naslovnica. Blef je važan u raznim životnim situacijama. Bilo da uvaljujte spiku da ste upravo vi izmislili kovanicu kata-faking-strofa, da ste vi savjetovali Dragojeviću da u 50oj stavi rinčicu s križem, da si nikada niste pokušali popušit kurac, da ste vi dali Anti sufiks Estrada ili da ste pobijedili naslovnicu Pink Mountaintopsa u „tko će dulje izdržat bez da trepne“ (metafora!). U mom slučaju samo je par tvrdnji točnih. Ostalo je čisti blef.

Bez ikakvog znanja o prošlosti ili genezi ovog benda normalno je zaključiti da se radi o britanskom bendu. Smithsi, PIL, David Bowie, Magazine, The Jam pa čak i Oasis se mogu čuti na "Get Back". Spominju se teenage kicks (John Peel bi bio zadovoljan). Pojavi se i duh Jure Stublića (poznati brit-croner)! Ali ima i dvije-tri žlice Televisiona i Bikini Killa/Brat Mobilea. J Mascis svira gitaru! Iako je njegova prisutnost evidentna samo na "Shakedown" i "Throw All The Worry". I jebeni bend nije iz Britanije nego iz jebene Kanade! Bah! Držim i dalje da je naslovnica koju krase dvije nogate djevojke u maskama američkih korporacijskih kurvi najbolji dio albuma. Ostalo je samo bizarno. Svakako nije moja bočica emotivnog laksativa, no ne može se poreći da na trenutke ovaj bend može slušatelja ponukati da par puta provjeri godinu izdanja. Odvratni retro koji ne zvuči kao retro nego kao da je stvarno 1981. Ako me kužite. Ovo nije reciklaža ovo je vremeplov. S J Mascisom u sporednoj ulozi. Je li bitno spomenuti da su tekstovi gori od Robbie Smithovog srednjoškolskog šarmiranja darkerice iz zadnje klupe? Naravno da se nakon 30 sekundi što sam se lukavo dosjetio ove usporedbe s goth agentom Smithom u "Shakedown" pojavi stih u kojem se spominje fascination street. Kažem vam – ova ploča je bizarna. Bizarnije od scene kad ti deda u Daft Punk kacigi  i brazilskom dresu uleti i pita jesi čuo novi singl od Earla Sweatshirta. Čudan album, čudna recenzija.

Lejmo Vidmar you know nothing

Pink Mountaintops : Lejmo = 0 : 173 (u treptajima)