Nije loše s vremena na vreme poslušati neku pesmu baziranu na klaviru. Većina folkera vrti ona svoja tri, četiri, neka bude i pet akorda na gitari iz godine u godinu, iz albuma u album, iz pesme u pesmu. Nije da ne volim to, dapače, ali vremenom postane zamorno. Dobro dođe osveženje poput uvodne naslovne "Servant of Love" koja odmah diže intenzitet na maksimum. Introspektivna u svojoj suštini, vrlo ekspresivna u pojavnom obliku, odmah te zgrabi i natera te da celom albumu posvetiš potrebnu pažnju. Sledeća, "Gunpowder" je brža, eksplozivnija, po onom starom filmskom pravilu po kome puška koja visi na zidu u prvom kadru filma mora da pukne na kraju, barut koji se pomene na početku mora da eksplodira na kraju. To se i dogodilo negde na 3:40 kad se začula prava jazz truba Ephraima Owensa. Da, to je sigurno pomak u pravcu eksperimenta, taj hint of jazz koji se tu i tamo čuje na ovom albumu. To naravno ne izlazi iz okvira americana žanra u najširem smislu (ako ga shvatimo kao mešavinu svake muzike nastale na američkom kontinentu) i daleko od toga da je ovo prvi put da je to neko radio, ali ipak izlazi iz okvira uobičajene produkcije. "Good and Gone" ima prizvuk severno afričkog melosa, da li slučajno ili namerno, nije mi baš jasno. Bilo kako bilo, pesma je interesantna, posebno izvikivački način pevanja i periodično jače akcentovanje pri sviranju. "Hurt a Little While" nas brzo vraća na poznati teren, bluesy kompozicija znatno rastresitija od prethodne dve. Pod "rastresitošću" podrazumevam da u zvučnoj slici ima više praznina, da nije čitav zvučni prostor ispunjen muzičkim tonovima. Podjednako je (bar u početku) škrta u tom smislu i sledeća, "250.000 Miles", koja istražuje folk obrazac a u kojoj dominira filigranski gitarski rad i upečatljivi prateći vokali Shawn Colvin. "Made of the Sun" je nježna ljubavna pesma, o onom trenutku potpune bezgranične ljubavi između dva bića koji nam se stalno vraća i kada sve prođe. Koliko god emotivna ova pesma bila, u njoj se najbolje oseća ledeni dah zime iz njenog rodnog Old Towna, država Maine. "Everything’s Changed" pomalo sablasno zvuči, po ovome što čujemo čini se da se sve promenilo nagore. "Rider of Days" opet kao best supporting act ima Shown Colvin i njene prateće vokale čije svako pojavljivanje pravi razliku. Znatno brža stvar, "There Isn’t One Way" jeste učinila da krv brže procirkuliše ali nije ostavila bog-zna-kakav utisak. Bolja je "Noble Ground" opet sa klavirom u glavnoj ulozi i vrlo emotivnom pevanju, pa još kad se opet začula truba… "Snake Charmer" je još jedna brzalica koja stare melanholike poput mene uvek nekako promaši, al’ me je zato dočekala sledeća, "You Never Asked Me", koja najviše liči na tradicionalni folk iz šezdesetih. "Shine a Different Way" počinje mandolinom da bi se razvila u klasičnu Patty Griffin pesmu, kakve su na ovom albumu tek izuzetak. Starim fanovima će se sigurno svideti.

Pedesetjednogodišnja autorka, čiji je ovo deveti album, ima svoju bazu fanova koji je neće tek tako napustiti i kad eksperimentiše. Uostalom ti eksperimenti i nisu nešto naročito drastični, svode se uglavnom na koketiranje sa ne tako srodnim muzičkim žanrovima kao što je u ovom slučaju jazz, ali još više na uvođenje onih pulsirajućih instrumentalnih matrica koje često pominjem a za koje je na ovom albumu najzaslužniji Craig Ross, multiinstrumentalista i producent. On je, čini se, prilično uticao na zvuk ovog albuma ali bih još veći uticaj pripisao bivšem „čoveku“ Patty Griffin, Robertu Plantu. Njegov Band of Joy čiji je član bila Patty od 2010. do 2011. godine je jedan od boljih primera primene pomenutih matrica. Takođe kroz tekstove provejava reminiscencija na tu vezu.

Kad podvučem crtu, čini mi se da svaki iskorak u bilo kojem smeru ovaj poprilično ustajali muzički pravac čini zanimljivijim za slušaoca, pa se "Servant of Love" odmah izdvaja iz tekuće muzičke produkcije folk rock-americana žanra. Pitanje je koliko ovaj album može da uspostavi kontakt sa mlađim naraštajima, ali osobe sa većom slušalačkom i životnom kilometražom u nogama će sasvim lepo komunicirati s njim.