Kada je John Landau negde početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka rekao „Video sam budućnost rock’n’rolla, njeno ime je Bruce Springsteen“, rock’n’roll je pred sobom imao budućnost pa je tako moglo da se kaže, a danas kada je budućnost rock’n’rolla vrlo diskutabilna (ako vas interesuje moj stav o tome možete ga pročitati ovde i ovde) pre bi se za Parquet Courtse moglo reći da su oni ne budućnost rock’n’rolla nego aparati za njegovo održavanje u životu.

Čak i to proglašavanje Parquet Courtsa nekakvim spasiteljima rock’n’rolla je verovatno preterivanje ali šta drugo reći posle upoznavanja sa ovim albumom. Prvo što mi je palo na pamet posle prvog preslušavanja je dublet na koga me njihova muzika do sada nije asocirala – The Beatles/The Beach Boys (u daljem tekstu B/BB). Moja poređenja shvatite krajnje uslovno, nećete ovde naći melodični pop/rock koji se vezuje za pomenute u većoj količini od oporog repetitivnog muzičko-tekstualnog predloška dubleta Dylan/Velvet Underground (u daljem tekstu D/VU) koji je kod Parquest Courtsa od početka bio i ostao dominantan niti će njihove B/BB pesme biti ni približno milozvučne kao kod originala. Ipak, primećuje se generalno ublažavanje zvuka, uprijemčivanje (ako dozvolite da izmislim novu reč) širim slojevima rock’n’roll slušalaca. Postmodernistički princip kolaža i citata pa i to šire zahvatanje potencijalne publike daje „spasiteljski“ kvalitet i Parquet Courtsima i ovom albumu. Pored pomenuta dva dubleta sastavljena od pojedinačno najbitnijih r’n’r autora tu je i opšte mesto svakog rock’n’rolla – pobuna koju su na ovaj ili onaj način zagovarali svi oni ali je vrhunac doživela pojavom punka kome, može se reći, Parquet Courts u osnovi pripadaju.

Tu je, po rečima samog Andrew Savagea, i problematizovanje odnosa performans/autentičnost (otuda naslov "Human Performance"), odnosa koji je varijabilan i u rock’n’rollu i u životu. Sada više ne izgleda toliko glupo (kao što vam je verovatno izgledalo) pominjanje ona dva dubleta – i površni pratilac r’n’r-a će lako zaključiti da dublet D/VU pravi muziku da bi opisao/objasnio sebe i/ili svet oko sebe ne vodeći računa o tome da li će se to nekome svideti a dublet B/BB takođe pravi muziku da bi opisao/objasnio sebe i/ili svet oko sebe ali koja će se svideti publici. Osim što je to moja definicija razlike rock i pop muzike, ova dva pristupa impliciraju u prvom slučaju manji a u drugom veći udeo performansa što će - gle obrta - biti samo još jedna iluzija. Reklo bi se - prvi su onakvi kakvi jesu, autentični, a drugi se trude da udovolje publici, dakle performeri su. Ali, moglo bi se isto tako reći da prvi mogu da glume autentičnost dok drugi imaju sasvim autentičan osećaj za lepo koji emaniraju svojim izvođenjem. Jer, budimo načisto s tim, onog trenutka kad je čovek prevazišao stadijum divljaštva i počeo civilizovano da se ponaša počeo je performans koji može biti više ili manje sofisticiran, ali je ipak samo performans. To opet znači da moja opaska o varijabilnosti odnosa performans/autentičnost nije tačna ili je samo delimično tačna. Moglo bi se reći da taj odnos jeste varijabilan ali da teži konstanti – ekstremi su, bar dok smo u okviru normalnosti, s jedne strane foliranti a sa druge primitivci, prvi sa previše drugi sa premalo performansa.

Pesme sa albuma sam grubo podelio po muzičkoj sličnosti sa gore pomenutim dubletima  i ta podela bi izgledala ovako: (B/BB - "Human Performance", "Outside", "Steady On My Mind", "Berlin Got Blurry", "Keep It Even", "It’s Gonna Happen") (D/VU – "Dust", "I Was Just Here", "Paraphrased", "Captive Of The Sun", "One Man No City", "2 Dead Cops", "Pathos Prairie"). Tekstovi glavnih tekstopisaca Andrew Savagea i Austina Browna (na ovom albumu imaju po pet pesama, Sean Yeaton ima dve, Max Savage jednu) naprotiv uopšte nisu slični sa tekstovima gornjih dubleta – ne pričaju nikakvu konkretnu priču – ne vezuju se nikad za određeno vreme ni za konkretnu situaciju, ne pominju se imena i geografske odrednice (osim Berlina kao paradigme bilo kog stranog grada) čime autorima omogućavaju lakše skrivanje svoje privatnosti a slušaocima lakšu identifikaciju – linije teksta su kao neke izjave (statements) ili parole kao kod punk pesama (iz tog milleiua PC i potiču). Austinovi tekstovi su opštiji (vidi "Dust") Andrewovi ličniji ("Human Performance", "Outside") iako su i dalje pomalo uzdržani, nije se Andrew još do kraja otvorio. Pripadnost benda New York Cityju je itekako uočljiva ali, da se ne bih ponavljao, o tome pročitajte u mom nedavnom prikazu "Ramsgate" albuma njihovog off-projekta PCPC.

"Human Performance" je peti album benda (prethodna četiri su: "American Specialties" (2011), "Light Up Gold" (2012), "Sunbathing Animal" (2014), "Content Nausea" (2014, pod imenom Parkay Quarts)) i tek na njemu su potpuno artikulisani: nema više nedorečenosti, instrumentalnih pasaža slobodne forme, padova tenzije i kvaliteta. Drugim rečima, sazrelo se. Neko će reći da im je to sazrevanje oduzelo deo šarma ali, što se mene tiče, nikoga nije glava bolela od dobro napisane i dobro izvedene pesme pa neće ni njih. Nikako im, pak, ne bih preporučio da izgube street-smart punk attitude koji je naročito uočljiv kod Andrew Savagea što nije čudno kada se zna da je u svom rodnom Dentonu, Texas, predvodio punk grupu Teenage Cool Kids. Iako njihove pesme ne govore direktno o politici i nisu aktivističke ipak iz njih provejava svest o mestu, vremenu i sistemu u kome žive. Zato slušajte Parquet Courtse, jer na njihova nejaka pleća je pala odgovornost za opstanak rock’n’rolla.