Lamont "Bim" Thomas iz Clevelanda, Ohio, nije novo ime na sceni. S četrdeset i kusur godina ima popriličnu kilometražu u garažnim bendovima. Svirao je bubnjeve u grupama Bassholes, This Moment In Black History, Puffy Areolas. Svima njima je zajednička karakteristika lo-fi estetika i zvuk u crvenoj zoni rekordera (in the red kako to Obnox kaže). 2011. je osetio da je pravi trenutak da preuzme kompletnu kontrolu nad svojom karijerom, ali ne u smislu uspešnosti iste pošto sam uveren da on ne želi bilo kakav uspeh u konvencionalnom značenju te reči, nego u smislu slobode delovanja i izražavanja. Za ove četiri godine izdao je sedam albuma i isto toliko EPja (ne držite me za reč, možda je u međuvremenu dok ovo pišem izbacio još neki!).

Ove godine se prvi put oglasio u januaru, s "Boogalou Reed" albumom. Garažni rock par excellence, ružan, prljav i zao, sa fuzz gitarama i svim ostalim što ide uz taj žanr. Ne znam o čemu Obnox govori jer teško je kroz svu tu buku razaznati reči, ali nekoliko naziva pesama je indikativno. Recimo, kada vidimo da se jedna pesma zove "Cynthia Piper at the Gates of Dawn" nemoguće ju je ne povezati sa istoimenim albumom Pink Floyda (bez onog "Cynthia"). Možda je Obnox tako nazvao pesmu samo zato što ima čudan smisao za humor, ali pre će biti da nam tim naslovom stavlja do znanja da je muzika koju pravi ipak stavljena u određeni kontekst – kao da želi da kaže da kod njega postoji svest da je i njegova muzika deo onoga što nazivamo rock muzikom, ma kako daleko bila od onoga što u tom idiomu predstavlja Pink Floyd. Naslovom "Too Punk Shakur" koji je još duhovitiji i bremenitiji značenjem, Obnox definiše svoje Afroameričko poreklo i svoju punk domovinu. Uvrštenje na album obrade pesme "Ohio" Crosby, Stills, Nash & Younga koja govori o Kent University masakru kada je nacionalna garda pucala na studente protestante protiv Vijetnamskog rata je jasna aluzija na skorašnje rasne nemire u USA.

U aprilu je izašao podjednako žestoki, ali sa više funkoidnih elemenata, album "Know America". Konceptualni album o preuzimanju radio stanice koja emituje sranja ipak nije upao u zamku konceptualnih albuma gde pesme služe konceptu a ne koncept pesmama. Na ovom albumu, za razliku od prethodnog, lako se mogu naći obrisi melodije ako uspete da se probijete kroz bodljikavu žicu fuzza i reverba (Menocause, Life Long Vile). Možda je najmoćnija stvar na albumu repetitivna Power House posle koje sledi završna Safe Harbour, povratak u mirnu luku Thomasovog prirodnog izvorišta, rap/hip-hopa.

"Wiglet" (Urban dictionary:  Wiglets - immature kids aged 15 and under who mimic the language, clothes, music, style, hobbies, education level, etc of African American Ghetto/Slum Kids), izašao u oktobru je nastavak onoga što Obnox radi još od početka solo karijere. I dalje je to garažni punk ili rock (kako više volite!) u kome se oseća prisustvo različitih žanrova – post-punka, hardcorea, surf-popa, hip-hopa. Melodije su zakopane duboko ispod slojeva distorziranih gitara i bubnjeva ali sve češće se probijaju na površinu. Obratite pažnju na skoro pop hit "See Me!". Sudeći po pištolju na naslovnoj strani tema albuma je nasilje što i nije čudo s obzirom na rasne nemire u Americi koji Obnoxu postaju redovna tema. Svih dvanaest pesama su energetske bombe koje udaraju pravo u glavu.

Posle svega, pitam se koliko je uopšte ovo što radi Obnox garažni rock? Po spoljašnjim manifestacijama svakako jeste, ali je po meni problem u tome što je ovo vrlo osmišljen, bolje reći osvešćen opus. A garaža bi po definiciji (bar kako je ja doživljavam) trebala da bude spontana, sirova i izvorna – bez ikakvih filtriranja i oblikovanja – ratio ne sme biti uključen u stvaralački proces. Ono što se danas naziva garažnim rockom (ostavimo pojmove iz šezdesetih godina istoriji) se kreće od imidža momaka iz kraja (nešto kao The Sonics) preko opasnih istetoviranih tipova kojima ne smeš da kažeš ne ma šta te pitali (kao James Leg) do kostimiranih James Brown/Sun Ra impersonatora (kao King Khan). Nikome od njih više nije svojstven  diletantizam ili amaterizam kao što je to bio slučaj kod prvih garažnih bendova iz šezdesetih, ali jeste im svojstvena spontanost i direktnost i težnja da svojom muzikom dovedu publiku u ekstatično stanje. Intelekt, pak, nekako ostaje po strani i kod izvođača i kod publike. Kod Obnoxa to, bojim se, nije slučaj. Intelekt je korišćen da se naprave ovi albumi, koji se, istina je, mogu slušati i bez razmišljanja o tome šta je pisac hteo da kaže ali ukoliko se razmišljanje ipak uključi utisak o njima će se samo popraviti.