Savremeni blues izgleda kao muzika koja je dostigla svoje limite pa je gurnuta u fioku iz koje ga po potrebi izvlači svako kome to padne na pamet da bi ga iskoristio za svoje efemerne ciljeve. Najčešće postaje utočište nekreativnih virtuoznih instrumentalista koji demonstriraju svoju veštinu beskrajnim soliranjem u okviru klasične „dvanaestice“ sa tekstovima čija maštovitost dostiže vrhunac pominjanjem reči „mojo“, „broom“, „rooster“ ili „honey“. Poslušajte bilo koji album današnjih mainstream blues izvođača pa će vam biti jasno o čemu pričam.

Izuzeci koji potvrđuju gornju konstataciju su pre svega izvođači koji sviraju blues van Amerike, a meni su najbliži ovi iz regije sa čijim sam radom najbolje upoznat, kao što su Bebe Na Vole ili Mylutin. O njima će biti reči drugom prilikom, ovde ću govoriti o jednom od izuzetaka iz USA. Radi se, precizno rečeno, o ad hoc grupi sastavljenoj od članova North Mississippi Allstars iz grada Hernando, država Mississippi i Anders Osbornea iz New Orleansa, Louisiana. Znate da su North Mississippi Allstars bend sinova legendarnog producenta iz Memphisa Jim Dickinsona, Luthera i Codyja. Anders Osborne je rođeni Šved koji se pre 30 godina naselio u New Orleansu i od tada taj grad naziva svojim domom. Tu se proslavio kao najbolji gitarista (treći put za redom u izboru OffBeat Magazinea iz New Orleansa) dok se u Nashvilleu proslavio kao country songwriter koji ima čak i No.1 na američkoj country listi za Tim McGrowa sa "Watch the Wind Blow By". Pevanje mu takođe nije strano, ima posebnu nostalgičnu boju glasa kao stvorenu za blues. Znači, tri u jedan par excellence. Skupila se, dakle, ova ekipa u Dockside studiju u Louisiani i za celih 4 (i slovima: četiri) dana iskomponovala, odsvirala i snimila album "Freedom & Dreams" koga je producirao, ni manje ni više, legendarni Mark Howard. Pa da vidimo šta smo to od njih dobili.

Prva pesma "Away, Way Too Long" je već počela kada su uključili snimanje pa izgleda kao da sam početak nije snimljen. Nije to slučajno, odmah nam daju do znanja da ne pokušavaju da snime epohalni album koji će harati godišnjim listama najboljih albuma, naprotiv, NMA žele da, kako i sami naglašavaju u press materijalu, daju groove i pratnju Andersu Osborneu da ovaj može opušteno da iskaže svoj svirački, pevački i kompozitorski talenat i da se svi zajedno usput dobro zabave. Pesma zvuči kao da je davno izgubljen snimak sa "Exile On Main Street" sessiona Rolling Stonesa. Sledi "Back Together", spori južnjački blues-rock iz laboratorije Lynyrd Skynyrda, pa "Lonely Love", koji počinje kao još jedan spori blues ali se nastavlja kao gitarski eksperiment koji vuče na elektroniku. "Dyin’ Days" je pesma sa šmekom New Orleansa i udaraljkama umesto bubnjeva gde solo na gitari unisono prati melodiju pevanja koja se najviše udaljila od bluesa, više od bilo koje druge pesme sa ovog albuma. "Shining (Spacedust)" ima metriku i vokalno fraziranje kao kod Dylanovih pesama, zato mi je jedna od najdražih na albumu. "Brush Up Against You" je up-tempo blues sa poprilično funky ritam sekcijom i grubljim vokalom. "Annabel" je još jedan slow blues izveden u country maniru, znači još jedan favorit. "Katrina", valjda pesma o uraganu koji je potpuno devastirao New Orleans pre nekoliko godina počinje zloslutnim bubnjevima koji se čuju svega nekoliko sekundi da bi odmah ušla u mirne vode da mirnije ne mogu biti a i dvosmisleni tekst počinje sve više da liči na ljubavni „Oh, Katrina, šta si mi uradila, ostavila si me samog u mraku… vukla si me i gurala, i srce mi slomila…“. Možda je uragan, ali pre će biti neka devojka. "Kings and Peasants" počinje pojanjem koje kao da dolazi iz neke srednjovekovne crkve a govori o kraljevima i seljacima koji tiho nose svoje oružje, o buntovnicima sa dobrim razlogom koji se bora za svoju slobodu i svoje snove, to je pesma sa najambicioznijim tekstom, i najvećom unutrašnjom tenzijom. Možda je ovo pravo mesto da pomenem da je jedan od najvećij kvaliteta ovog albuma gitarski rad dvojice trenutno najboljih južnjačkih gitarista. Neverovatno je koliko su Luther Dickinson i Anders Osborne odmereni i, možda je ovo najbolji izraz, samozatajni, u svojoj svirci.  I tamo gde bi se ogromna većina njihovih kolega upustila u ego-tripove i egzibicionizam oni ostaju krajnje škrti u soliranju i izuzetno se dobro dopunjavaju. To se zove dobar ukus, a možete se uveriti da ga poseduju i u sledećoj stvari, "Many Wise Man". Poslednja stvar je "Junco Parda", obrada stare pesme Junco Partner James Waynesa iz 1951. godine koja vam je verovatno poznata u izvođenju grupe Clash ili nekog od mnogobrojnih drugih obrađivača. To je, kako je Dr.John nekada davno objasnio, himna džankija, svodnika, kurvi i džeparoša iz New Orleansa koja je u originalnom i većini drugih izvođenja pevana na rekao bih drzak i izazivački način, dok je ova verzija više melanholično pokajnička. Odličan završetak dobre ploče.

Posle više preslušavanja čini mi se, na kraju krajeva, da je ovo (iako verujem da to učesnicima nije bilo ni na kraj pameti) najbolji od mnogih hommagea datih nedavno preminulom J.J.Caleu. To je otprilike ta laid-back muzika koja zauzima onaj deo muzičkog spektra gde se dodiruju blues, folk i country, dovoljno nepretenciozna da može biti zvučna kulisa pri obavljanju neke drage vam aktivnosti, ali dovoljno dobra da ukoliko se rešite da joj posvetite pažnju budete bogato nagrađeni. Sasvim se lepo uklapa u North Mississippi Allstars agendu primitivnog modernizma (ne mešati sa novim primitivizmom!) jer je snimljen, kao što već rekoh, za svega četiri dana potpuno spontano bez ikakvih dorađivanja u studiju što se sasvim lepo može čuti, plus savremeni pročišćeni pristup tradicionalnim muzičkim žanrovima (blues, folk, country) koji su poslednjih decenija često zloupotrebljavani do dekadencije. Da li je ovaj album samo eksces ili ponovno rođenje bluesa koji se vraća svojoj suštini – spontanosti, jednostavnosti i osećajnosti? Vi recite!