Opet, energija koju Neil Young u svojim poodmaklim godinama pokazuje govori nam da je još itekako mlad duhom i da njegove univerzalne poruke svakako vredi saslušati. Pa on je ove godine izdao dva albuma, razveo se posle 36 godina braka, počeo da slika akvarele, izdao knjigu, ušao u ljubavnu vezu sa Daryl Hannah, glumicom i aktivistom, imao turneju po Evropi i Americi…

Prvi ovogodišnji album "A Letter Home", bledunjavo ostvarenje koje nikom ne bi prošlo osim njemu, sam morao da pravdam na svom blogu ovako (citiram samog sebe): “Naravno da je Jack White, čovek koji poznaje i razume rock'n'roll, povodom Record Store Daya izdao za svoju izdavačku kuću Third Man Records ovaj album obrada koje izvodi Neil Young, snimljenih na nečemu što se zove Voice-o-Graph. To sokoćalo iz 1947. godine omogućava korisniku da direktno snima svoj glas, gitaru i tu i tamo usnu harmoniku na vinil. Lo-fi pristup nas vraća samim počecima moderne popularne muzike kada "boj ne bije (studijsko) svijetlo oružje nego srce u junaka" a izbor pesama koje su sve od reda klasici i opšta mesta folka i kantrija nam kazuje da je dekadencija dostigla vrhunac i da je vreme za novi ciklus. Kao da nam Nil kaže da je vreme da zaboravimo sve što znamo i da krenemo iz početka, pa ćemo opet smišljati ovakve do genijalnosti jednostavne pesme.” U prevodu, to je album sa katastrofalnim kvalitetom zvuka na kojem se nalazi najpredvidljiviji izbor pesama koji se može zamisliti. Teško da bi iko drugi osim Neil Younga uspeo da im udahne i to malo šarma što imaju.

Mitska figura, kakva je nesumljivo Neil Young, ima pravo na ovakve, kao što ima pravo i na big band ekstravagance sa drugog njegovog ovogodišnjeg albuma "Storytone", što inače nije prvi put u njegovoj karijeri ("A Man Needs A Maid" s Harvesta, "Time Fades Away" album s gudačima). Dva ce-dea koja sadrže potpuno iste pesme u identičnom rasporedu, ali na prvom je u njegovoj pratnji kompletan orkestar od 92 člana, dok na drugom Young nastupa sasvim sam, prateći se na gitari i bendžu. Prilikom prvih preslušavanja činilo mi se da je daleko bolji CD na kome nastupa sam ali, što sam više slušao i ovaj drugi mi se zavlačio pod kožu. Treba se ipak adaptirati na zvuk big banda koji nije baš blizak prosečnom rock konzumentu. Aranžeri Bearden i Walden (prvi radio sa Lady Gagom i M. Jacksonom, drugi sa M. Bubleom) očigledno znaju svoj posao pa nisu pokušali od Younga da prave Frank Sinatru već su orkestar diskretno povukli u drugi plan, a napred izvukli Neilov glas, gitaru i usnu harmoniku. Dopada mi se to što su podredili orkestar Youngu, recimo, u uvodnoj "Plastic Flowers" počeo sam da se pitam gde je taj orkestar jer čuli su se samo njegov glas i klavir da bi gudači ušli negde na isteku prvog minuta ali vrlo diskretno, skoro da su se ušunjali u pesmu. "Who’s Gonna Stand Up?" mi je zaista nepotrebna pesma ovde (izgleda kao ustupak Daryl Hannah koja je “environmental activist”) a posebno mi je nesimpatičano vrlo direktno iznošenje političkih stavova primerenih srednjoškolskom uzrastu tipa “Ban fossil fuel, draw the line, Before we build, one more pipeline, Ban fracking now, save the waters, And build a life, for our sons and daughters” a onda u sledećoj pesmi pevati “I Want To Drive My Car” (ta mi se više sviđa!). "Glimmer" je meni najlepša pesma na albumu u obe verzije (There’s still a glimmer of everything that I first saw in you…) očigledno posvećena bivšoj ženi. "Say Hello To Chicago" je klasičan neilyoungovski blues u akustičnoj, a pravi swing u orkestarsoj verziji. E, tu je Young trebalo da imitira Jimmy Rushinga iz Count Basie Big Banda, ali on nažalost nema swinga ni u tragovima, pa ovo računam kao propuštenu šansu. Isto važi i za "Like You Used To Do" kojom dominira usna harmonika a orkestar u pozadini swinguje iz sve snage. "Tumbleweed" i "I’m Glad I Found You" su muzičke bliznakinje koje su mogle biti na bilo kom Neilovom akustičarskom albumu. Sledeće dve bi mogle biti samo na jednom, "Harvest Moon". "When I Watch You Sleeping" i "All Those Dreams" su veoma lepe pesme i treba shvatiti kao kompliment nalaženje sličnosti sa pesmama na po mom mišljenju prilično potcenjenom prethodno pomenutom albumu.

Neil Young nije čovek koji iznova i iznova snima jednu istu ploču. Njegovo korišćenje različitih žanrova za pakovanje svoje muzike neretko nije davalo baš dobre rezultate. Setimo se albuma koje je objavljivao osamdesetih godina prošlog veka, gde je najdrastičniji primer onaj elektropop album "Trans" (koji ipak ima svoje fanove, to je omiljeni Youngov album beogradskog muzičara Ilije Ludviga, na primer). Ovaj eksperiment je, čini mi se, mnogo bolje uspeo, tri-četiri pesme sigurno ostaju da traju, možda zato što u turbulentnim vremenima, kao što su ova za Neil Younga, muza dolazi češće i ostaje duže.