Evo najzad ove prilično posne godine jedne autorke koja će ostaviti traga - Kristine Leschper iz Athensa, Georgia, je dovoljno samosvojna da je poređenja sa Joanom Newsome, Angel Olson ili mojom prvom asocijacijom Victorijom Williams neće mnogo osujetiti u pravljenju karijere.

Priča o grupi Mothers ima dve polazne tačke: 1) geografsko poreklo, kome generalno dajem prilično veliki značaj i 2) obrazovanje glavne autorke.

1. Nije čudo što je Athens, GA, jak centar rock muzike. Ta tradicija je novijeg datuma i posledica je činjenice da je taj grad od 115.000 stanovnika najveći univerzitetski centar u Georgiji. Nabrajanje muzičara koji su potekli iz njega će poslužiti ne samo kao dokaz upravo iznete tvrdnje već i kao spisak uzora novog izdanka njegove muzičke scene - grupe Mothers. Dakle, ovako: R.E.M., B52’s, Widespread Panic, Indigo Girls, Matthew Sweet, Vic Chesnutt, Neutral Milk Hotel, of Montreal, Deerhunter (iz obližnje Atlante)…To su samo najpoznatiji i to samo oni od kojih je Kristine Leschper ponešto preuzela – ne direktno ali je njena slučajna ili namerna izloženost njihovim muzikama ostala nataložena u njoj. Ima i direktnijih uticaja – recimo onaj motiv iz Everybody Hurts od R.E.M. se ovde u malo sporijoj varijanti pojavljuje u pesmi "Hold Your Own Hand". Doduše, taj motiv je mnogo stariji od oba ova primera i potiče još od tradicionala House Of The Rising Sun. Na uticaje Neutral Milk Hotel i Deerhunter ne može se baš upreti prstom ali se daju osetiti u instrumentalnim delovima. Kolege iz grupa Deerhunter i Grand Vapids su doprineli i konkretnije, tako što je Josh McKay iz prvih svirao vibrafon a McKendrick Bearden iz drugih radio aranžmane za gudače.

2. Studenti umetničkih škola su učinili rock muziku onim što ona jeste. Tačnije, bivši studenti umetničkih škola (college drop-outs). Još od sredine šezdesetih kada su Dylan i Velveti, Lennon i Syd Barrett (i još neki, da ne nabrajam) podigli rock’n’roll na nivo viši od tinejdžerske muzike za ples, veoma često se u biografijama najboljih rock muzičara nalazi podatak da su pohađali umetničku školu. Ti ljudi bogate imaginacije dodali su rock’n’rollu intelektualno – spiritualnu komponentu koja omogućava njegovu adaptaciju promenama duha vremena a samim tim i njegovu regeneraciju. Dodali su i kod njih uvek prisutnu a neophodnu egzibicionističku komponentu bez koje nema autentičnog iskazivanja emocija. Kristine Leschper je pohađala (možda još uvek pohađa!) umetnički koledž. Dovoljno rečeno.

U drugoj deceniji XXI-og veka izgleda da ponovo počinje, vrlo stidljivo, da se javlja potreba za iskazivanjem sasvim ličnih emocija kao kontrast opštoj automatizaciji i dehumanizaciji. Kristine svoje emocije iskazuje vrlo upečatljivo i bez uzdržavanja i ublažavanja. Na momente je nepodnošljivo slušati to krvoliptanje ("Blood-Letting", tako joj se zove jedna pesma) njene intime ka slušaocu. Nisam se previše udubljivao u njenu liriku a verovatno ne bi ni vredelo jer duboko lična lirika ne radi na značenjskom već na intuitivnom nivou, ali melodijske linije su nestandardne, struktura pesama nepravilna (nema ono strofa-strofa-refren-strofa), vokal gracilan i snažan u isto vreme, muzika od suptilne do snažne ali sve to vrlo moćno deluje. Kad smo već kod toga, vidi se da je Kristine pesme pisala dok je bila solo i da je bend skupila naknadno. Čini se da treba još malo vremena da sve to legne, da se dobiju konačni aranžmani. Ovako ti post-rock elementi za koje je najzaslužnija ritam sekcija pomalo otežavaju fokusiranje. Interesantno ali teško za slušanje nespremnom slušaocu. Prvi veliki debitantski album godine gospodnje 2016.