Prvo da definišemo pojam dogmatika/puriste. To je osoba koja insistira na striktnoj primeni tradicionalnih pravila i/ili struktura pri kreiranju određenog u ovom slučaju muzičkog dela. Rock’n’Roll dogmatici/puristi, bar ovi u mom okruženju, su razvili prilično veliki animozitet prema Jacku, koji je, koje li ironije, sasvim na liniji gornje definicije. On je, po mom skromnom mišljenju (i ne samo mom), uz Dan Auerbacha, najzaslužniji za opstanak rock’n’rolla i njegovo prenošenje u novi milenijum i jedini mu je greh što je pokušavajući da „spase“ rock’n’roll usput postigao komercijalni uspeh. Iako pri tom nije izneverio osnovne principe muzike koju izvodi ipak se taj uspeh ne sviđa puristima. Kažu, prodao se. Složio bih se da je zaradio pare ali pri tom nije, bar po mom mišljenju, izneverio osnovne principe muzičkog žanra kome pripada. Ne samo to, nego se trudio i da ga populariše. Svojim eklektičkim pristupom kroz grupe u kojima stvara (White Stripes, Dead Weather, Recounters) predstavio je, što na posredan način (preko svojih originalnih pesama), što direktno (obradama) istoriju rock’n’rolla, razne stilove i najvažnije izvođače. Pomenimo samo obrade Son Housea i Dolly Parton ili zeppelinoidni Dead Weather "Dodge and Burn" album. To je radio toliko uspešno da je uticao na svoje mlade slušaoce da kopaju dublje u potrazi za izvorima njegove inspiracije. U svrhu slavljenja rock’n’rolla 2001 je (tim parama koje je zaradio) osnovao Third Man Records za koju je skoro nepogrešivo birao izvođače koji čuvaju njegov izvorni duh. Uostalom, Third Man Records meni više liči na neprofitnu nevladinu organizaciju nego na disko kuću, jer da nije tako, ne bi White ni došao do Margo Price koja je deset i više godina bila na dnu nešvilskog Music Rowa, bez ikakve nade za uspeh.

Deset godina potucanja po Nashvilleskim krčmama je dobra podloga za autentični iskaz. U stvari, njen hod po mukama počinje još od detinjstva kada njen otac gubi vlasništvo nad farmom u malom mestu Buffalo Prairie, Illinois i da bi izdržavao porodicu počinje da radi kao zatvorski čuvar. Margo u devetnaestoj rešava da napusti školovanje i da se okuša u Nashvilleu. Kao što rekoh, deset godina je trebalo da se i njoj osmehne sreća u obličju Jacka Whitea. U tih paklenih deset godina išlo je od lošeg ka gorem. Konobarisanje, neuspešni pokušaji u komercijalnom countryju, davanje časova plesa, nemaština i na kraju najveća od svih tragedija – gubitak jednog od svojih novorođenih blizanaca (urođena srčana mana). Sve ovo je stalo u prvu pesmu na albumu, autobiografsku "Hands of Time". Sledeća je ljutita "About To Find Out" o nekome ko ju je gadno slagao i prevario. Ne bih bio u njegovoj koži. "Tennessee Song" govori o mnogo čemu: povratku prirodi, Indijancima i za mene najinteresantnijem subjektu, glavnim međudržavnim autoputevima (interstate highways) I-65 i West 40. Prvi ide iz Huntsvillea, Alabama kroz Nasville do Louisvillea, Kentucky, a drugi u Tennesse ulazi iz Arkansasa preko Memphisa pa kroz Nashville do Ashvillea, North Carolina. Kraj ovih autoputeva nalazi se dosta važnih gradova za rock’n’roll i country muziku. "Since You Put Me Down" je pesma o raskidu ali ne kako izgleda ljubavne veze već raskidu sa menadžerom i nalaženju utehe u burbonu i votki – tu je interesantna, ne znam da li namerna, gradacija po jačini pića, od Evan Williamsa sa 43% alkohola u prvoj strofi preko votke do Bulleit burbona sa 45% u trećoj. "Four Years Of Chances" je o zapostavljenoj ženi kojoj je definitivno  „puk’o film“ posle četiri godine. Biće interesantno za numerologe, kao u retko kojoj pesmi pominje se gomila brojeva. "This Town Gets Around" je o Nashvilleu i svemu onome što mlada devojka mora da uradi da bi uspela u tom gradu. I da one koje ne pristaju na pravila igre prolaze kao naša junakinja. Još jedna autobiografska. "How The Mighty Have Fallen" se odmah vidi da nije njena, napisao ju je Mark Fredson. Grandiozna ljubavna balada sa pamtljivim refrenom mi je jedan od favorita na albumu. Takođe dopadljiva "Weekender", srednjeg tempa, je o ženi sumnjivog morala koja provodi vikend u zatvoru. Još jedna priča sa tamne strane. "Hurtin’ (On A Bottle)"je još jedna pesma Fredsona (treba obratiti pažnju na ovog autora) ovoga puta u koatorstvu sa Caitlin Rose, Margo Price i njenim mužem Jeremy Iveyjem koji je koautor i nekoliko drugih pesama. To je prvi singl sa albuma, prati je njena grupa Pricetags u kojoj je u nekom trenutku u prošlosti gitaru svirao ni manje ni više nego Sturgill Simpson. Ako poslušate ovu pesmu videćete i zašto je izabrana za single. Minijatura "World’s Greatest Looser" koja je na fizičkom izdanju „hidden track“ i "Desperate And Depressed" koja je u stvari B strana singla zatvaraju album mračnim tonovima. Posebno je turobna ova druga, za autorku, u trenucima krajnjeg očaja zbog neuspeha u svojoj muzičkoj karijeri, i sudbina Richarda Manuela (koji se 4.03.1986 obesio posle jednog koncerta grupe The Band) izgleda kao povoljan ishod.

Dugo se „kuvao“ prvenac Margo Price od sastojaka kao što su beda, očaj i depresija ali dodatak dostojanstva, upornosti i borbenosti učinio je da završni produkt bude prilično jestiv, čak ukusan. Jack White je omogućio snimanje u legendarnom Sun studiju (da, onom u kome su snimali Elvis i Johnny Cash između ostalih) koje je trajalo svega tri dana što je sprečilo preveliko peglanje i poliranje numera. Uostalom, tematika pesama je takva da bi to bilo krajnje neprimereno. Čuje se izvesna sirovost u zvuku benda ali i u vokalu Priceove koji je negde između Dolly Parton i Lorette Lynn. Mislim da je White namerno tako uradio da sve ukupno zvuči prljavije nego što zvuči prosečan country album. Kvalitataivni iskorak u domenu ženskog countryja ovim albumom je svakako učinjen ali me interesuje kako će se stvari dalje razvijati. Recimo da je jedanaest godina zlopaćenja Margo Price iznedrilo ovih jedanaest pesama, živo me zanima šta će iznedriti sledećih nekoliko godina relativnog blagostanja. Ili je još koja pretekla iz starih dobrih loših vremena.