Možda ja pridajem preveliki značaj rock muzici ali mi se čini da je izlazak jednog ovakvog albuma za kulturu svake zemlje, pa i Amerike, veliki događaj. Zato o ženi koja je u svojoj muzici objedinila uticaje Hanka Williamsa, Boba Dylana i Roberta Johnsona, ikona američke  i svetske muzičke scene, ne može da se piše onako usput, površno. Mora da se krene od početka. A početak je bio u rodnom mestu Lake Charlesu, Louisiana, gde je službovao njen otac Miller Williams, pesnik i profesor književnosti, koji je po prirodi posla često menjao mesto boravka pa se mlada Lucinda dosta selila. Čini se da je univerzitetsko okruženje u kojem se kretala i kontakti sa piscima koje je ostvarivala preko svog oca, na primer sa čuvenom spisateljicom Flannery O’Connor, duboko religioznom a opet slobodnomislećom katolkinjom koja je živela i radila u najkonzervativnijem protestantskom „bible belt“ jugoistočnom delu USA, baveći se u svojim delima problemima morala i rasizma, donekle uticalo na teme Lucindinih pesama.

Ipak, na prvim albumima, koji danas izgledaju kao stilske vežbe (vrlo slušljive!) iz countryja i bluesa ne može se reći da se to oseća. Tek od albuma "Lucinda Williams" iz 1988., kada je u svojoj muzici objedinila country, blues i folk uticaje i  njena poetika dobija jasnije obrise. Bilo da piše o rastancima, putovanjima i neuspelim vezama ili o temama kao što su samoubistvo i smrt, Lucinda nikad ne zapada u sholastiku i akademizam što bi se možda moglo očekivati s obzirom na okruženje iz koga potiče. Krucijalni album u njenoj spororazvijajućoj karijeri (retko je izdavala albume, a i prihvatanja od strane kritike i publike je išlo sporo, posebno u slučaju publike) bio je "Car Wheels on a Gravel Road" iz 1998. godine gde su se sve kockice složile. Prihvaćen aklamacijom sa svih strana i danas se smatra njenim „pre - posle“ međašem. Njeni naredni albumi, koje uvek temeljno priprema, pa ponekad i preteruje u tome i gubi spontanost koja je krasila najranije radove, uvek poseduju određeni nivo kvaliteta i određenu atmosferu pa se broj njenih poštovalaca konstantno uvećava.

Kada je pre neki dan, u svojoj šezdesetprvoj godini, izdala svoj dvanaesti album "Down Where the Spirit Meets the Bone" čiji naslov potiče iz pesme njenog oca "Compassion" koja otvara album, svima je odjednom postalo jasno da ovo nije samo obično izdavanje albuma, već je to kulturni događaj po sebi, koji prevazilazi granice rock muzike. Raspuklim glasom, kao da sluša Bob Dylana koji joj kaže „lay down your weary tune“, sa godinama koje joj omogućuju da snima opušteno, „na iskustvo“, ona peva o saosećanju. Saosećanje je ono što se u savremenom svetu skoro potpuno izgubilo (osim u vidu pozivanja humanitarnih telefonskih brojeva, da bi se umirila sopstvena savest) a što je neophodno da bi ljudi ostali ljudi. Umetnik je taj hipersenzibilni medij koji oseti, uz učešće racija (ratio) ili bez njega, šta je to što nam nedostaje, šta je to na šta treba da nas podseti, kao što nas i podseća u uvodnoj pesmi „compassion for everyone you meet, even if they don’t want it”. Muzičari su, uz njen trio (Greg Liesz, Butch Norton, David Sutton) i ritam sekcija Elvisa Costella David Thomas i David Faragaher, gitaristi Tony Joe White i Bill Frisell, na organama je Ian McLagan iz Facesa, tu je i gitarista Wallflowersa Stuart Mathis i Jakob Dylan sa kojim peva prelepu "It’s Gonna Rain" koja zatvara prvu ploču. Jasno vam je da ove „stare kuke“ mogu da odsviraju sve što vam srce poželi, poslušajte samo desetominutnu međuigru Tony Joe Whitea i Billa Frisella u jedinoj obradi sa albuma, J.J.Caleovoj pesmi "Magnolia". Provučene kroz filter Lucinde Williams, pesme sa ovog albuma gube žanrovske odrednice pa se samo naslućuje da nam "This Old Heartache" dolazi iz countryja, "Cold Day in Hell" i "West Memphis" iz bluesa a "Something Wicked This Way Comes" iz gospela. Kvalitet pesama je veoma ujednačen i to na visokom nivou pa je suvišno isticati pojedine pesme kao najbolje. Ionako će svako naći svoje favorite.

Usudio bih se reći da je album kompletno umetničko delo, počevši od omota (na kome su fotografije uzete iz knjige Birney Imesa "Juke Joint", sa snimcima iz južnjačkih lokala, takozvanih "Juke Jointa" u kojima su uglavnom afroamerikanci svirali, igrali, kockali i pili), pa do muzičko-tekstualnog sadržaja i da lako ulazi u krug nekolicine ploča koje definišu Americana žanr, kao što su "No Depression" od Uncle Tupelo, Steve Earleov "Guitar Town", "Wrecking Ball" Emmylou Harris, Dave Alvinov "Eleven Eleven" ili "Stranger’s Almanac" od Whiskeytown. I ne samo to, verujem da će poznavanje ovog albuma biti deo opšte kulture svakog pojedinca. Zato, prionite na posao!