Ova recenzija je naprosto morala biti napisana, sudbina je očigledno tako htela. Ali, nije kad je rečeno, već kad je suđeno, znači, ne neposredno po izdavanju albuma, nego baš sada, u doba godine kad se prave završne liste. Kako će se ova ploča naći pri vrhu moje, za godinu gospodnju dveipetnaestu, računam da je bolje napisati regularni prikaz nego navrat-nanos pisati crtice pred objavljivanje tradicionalne godišnje zbirne pot listine liste.

Nisam ni počeo a već sam dobrano odstupio od pravila koje kaže „sa svakim razgovaraj njegovim rečnikom, bolje ćete se razumeti“ tako što sa minimalističkim albumom razgovaram koristeći preduge rečenice i nepotrebne digresije. Zato bih odmah prešao na suštinu – dve ključne reči kada se priča o grupi Low su slowcore i kao što već rekoh, minimalizam. Jedanaest albuma od 1993 do danas, uvek isti tandem, bračni par Mimi Parker i Alan Sparhawk, prvo pomenuta kao bubnjarka, potonji kao gitarista uz podelu vokalnih dužnosti. Basisti su se menjali tokom godina. Muzika je sve vreme ista, tačnije, skoro ista, ali uvek dovoljno različita da zagolica maštu i probudi radoznalost za upoznavanjem svakog sledećeg njihovog ostvarenja.

Tako je njihov prethodni album "Invisible Way" bio u „sixties“ maniru, prijatan, zaobljen, lepih harmonija i melodija, jednom rečju „hippie“. Kod ovog, iako ga je snimio isti sastav, pesme su istog (sporog) tempa ali je preovlađujući utisak da je ovo njihov „punk“ album. Shvatite ovu kategorizaciju krajnje uslovno jer, budimo realni, nema ovde ni p od pravog punka, ali je album nekako drzak, skoro bezobrazan u svom istraživanju krajnjih granica istosti ili ako više volite nepromenjivosti. Drugim rečima, pokazuju nam koliko mogu promeniti svoju muziku a da mi slušaoci to i dalje percipiramo kao minimalnu promenu.

Poznata je ona narodna da je žena stub kuće, Mimi Parker je i stub kuće i stub benda. Prilično nestabilni Sparhawk, sklon depresiji, teško da bi održao bend toliko godina da u njemu nije i njegova supruga. Kao i svi dugogodišnji bračni partneri, i oni znaju šta ko od njih misli čim se pogledaju, a često nije potrebno ni da se pogledaju. S druge strane, kod dugih brakova partneri uvek zadržavaju neki svoj intimni prostor u koji ne puštaju onog drugog, taj prostor je intrigantan i uvek iznova budi interesovanje (kao što kažu Low u svojoj pesmi…what part of me don’t you know, what part of me don’t you own). Mora ta iskra uvek da tinja, u protivnom zavlada dosada i monotonija. Sve ove karakteristike dugih brakova osećaju se i u njihovoj muzici.

Ima nekoliko izvanrednih pesama kao što je španska bilogija ("No Comprende" i "Spanish Translation") koje idu jedna za drugom i govore o Sparhawkovoj omiljenoj temi – međuljudskim odnosima. "What Part Of Me" sam već pomenuo i pokušao objasniti, ali moram da pomenem i meni najdražu, grandioznu desetominutnu Landslide koja govori o depresiji koja ruši sve pred sobom. Ostale pesme, koje će ovoga puta ostati nepomenute, su takođe vrlo visokog, ujednačenog kvaliteta.

Ko bi se 1993 godine kladio da će od sve te silesije bučnih grunge bendova kojih odavno iz ovih ili onih razloga više nema, do današnjeg vremena dovući i ostati relevantni samo Low, kao predstavnik grunge opozicije - slowcore pravca. Koliko će još kreativnosti uspeti da iscede iz samozadatih relativno uskih okvira u kojima se njihova muzika kreće, uskih samo što se tiče tempa i instrumentarija, zavisiće pre svega od njihovog međusobnog odnosa, ali i uticaja trećeg člana benda Steve Garringtona, koji po rečima Alana Sparhawka dosta utiče na pooštravanje tokom vremena pomalo zamagljenih kriterijuma bračnog para Sparhawk/Parker u pogledu stepena finalizacije pesama koje idu na album. Istina je da brzo vreme u kome živimo traži instant dopadljivost ali je isto tako istina da se čovek umori od te brzine i traži predah i smirenje. E, tu nas, dragi prijatelji, čeka Low!