Čovek pokušava na sve strane, na razne načine, u različitim oblicima da plasira svoju uglavnom nekomercijalnu muziku pa se muzički saradnici menjaju brže od godišnjih doba, mnogo pre nego uspeju da se uklope sa svojim u isto vreme i poslodavcem i kreativniom liderom. Ne može im Denis mnogo toga pružiti da bi ostali – pokoji nastup u slabo posećenim klubovima balkanske rute, doručak iz pekare, krevet kod nekog od prijatelja posejanih diljem bivše Juge, određeni broj sati snimanja u nekom studiju. Biograf bi sve to trebalo da prati i romansira, da tu muku i jad pretvori u luzerstvo i odmetništvo, da pesnika na ivici egzistencije pretvori u ukletog pesnika, da slabu posetu pretvori u “malo, ali fanatično sledbeništvo”.

Pa da probamo. Klinika koja je početkom jedanaestog meseca posetila Beograd, u sastavu: Katanec, Norac, Varga, Vujec nije ona klinika koja je snimala ovaj album. Ta je bila u sastavu Katanec, Norac, Rak + gosti Grobenski, Picek, Vujec. U međuvremenu, bio je i otišao neki lik, Bosanac iz Slovenije, zadužen za proizvodnju različitih zvukova elektronskim putem. Mogao je proizvesti bilo koji zvuk, jedino nije mogao odsvirati išta suvislo. Bio je, nije zabeležen u studiju ali jeste zabeležen u biografiji. Da se zna. Dakle ono što sam čuo uživo (a izveli su u Elektropioniru 5.11.2016 kompletan materijal sa ovog albuma) nije isto ono što slušamo na ploči. Promociju onoga što je snimio stari sastav radio je novi sastav. Brane Norac je uz Kataneca jedini iz starog sastava, ali je na tom nastupu bio mnogo više u prvom planu, praktično frontmen uz Kataneca, sa kojim svira i peva potpuno iste linije. Tako udruženi su, ako ništa drugo, bili glasniji. Odsustvo Tene Rak i njenog violončela pokušali su nadomestiti Vujec na kontrabasu i Varga na klaviru. Teško je porediti krompire kontrabasa i pantljičaru čela i reći šta je bolje, al’ da je bilo različito, bilo je. Vargine klavirske intervencije su bile umesne i jedina suštinska novost ovog sastava u odnosu na prethodni. Voleo bih da čujem pesme koje je novi bend radio od početka da bih stekao konačan dojam o ovoj njihovoj inkarnaciji. Ako preživi do novih pesama.

Dosta o tome, tema su ovoga puta pesma sa albuma "Nikta Zorja". Već prva pesma, "U snijegu", pokazuje sav potencijal Denisa kao autora. Originalno, sadržajno, lepo izvedeno, dopadljivo. I ovde je prisutno slaganje stihova ne toliko po značenju koliko po zvučnosti. Prisutno je i dizanje tenzije kako se pesma bliži kraju, slično kao kod "Florijana". Jaka pesma. Naslovna, "Nikta Zorja", počinje kao još jedna Denisova brzalica-nabrajalica koja u daljem razvoju uzima sasvim drugi tok. Posle prvog pevanja stiha “...suzama punimo tanjure jer smo sol trošili na rane” čujem temu koju bi sasvim lepo mogao da izvede gudački kvartet. Ima i dalje: tenzija i ovde raste pa se u nekom trenutku spušta i pesma se nastavlja kao zvučni eksperiment – kontrolisana kakofonija. Eksperimentalno a opet sasvim slušljivo. Katanec šta god radio ne može zatomiti taj svoj pop potencijal. Ova pesma je dala naslov celom albumu. Priznajem da nisam sam prokužio šta znači Nikta Zorja, sam Denis mi je dao hint. E pa ovako: Nikta je, kaže Wikipedia, citiram: grčka božica noći i primordijalno božanstvo... Niktu je rodio Kaos... Spartanci su imali kult sna i smrti a Niktu su smatrali njihovom majkom... znači princip tame, ako gledamo crno-belo onda je Nikta crno. A Zorja – pogodićete, Zorja je belo. Da vidimo ipak šta kaže Wikipedia: Zorja je u slavenskoj mitiologiji boginja praskozorja... ona je kći Dažboga... svako jutro otvara dveri neba za izlazak sunca... dakle princip svetlosti ili u crno-belom rakursu ona je belo. Dobar naslov Denisa Kataneca iza koga se opet krije večita borba dobra i zla. "Jana Ljubovta" ima lirski početak “...slomila si mi srce...sad ga više ne prepoznajem...moje malo mrtvo srce...savršeno ti pristaje” da bi oko sredine dobila ubrzanje i intenzitet uz ponavljanje fraze “savršeno ti pristaje”. Još jedna intenzivna. Korov je tema pesme "Vrt", minimalističke mini simfonije koju opet lako mogu da zamislim u izvedbi gudačkog orkestra. "Sjemenke" počinju neobuzdanim klarinetom Braneta Norca i možda poslednjim krikom Denisove Martin gitare (videh da ju je dao na prodaju!) a nastavlja se rafalima reči u maniru Mikija Solusa (čestitke za dikciju – iako ih izgovara veoma brzo, reči su u potpunosti razumljive), uz često pominjanje jedinica i nula (evo i binarni kod opevan u pesmi!). "Snjegopsić" spada u još uvek nepostojeći ciklus "Dječije pjesme" Denisa Kataneca, gde počasno iako do Snjegopsića i jedino mesto zauzima legendarni "Zeka". I ova je jedna od onih dečjih pesama za odrasle čije značenje nadilazi običnu priču o kućnom ljubimcu. I tako ovom recitacijom uz huk vetra snežne oluje koja prati Snjegopsića završava se ovaj album. Posle popa, rocka i singer/songwriter žanrova Katanec se okušao i u eksperimentalnoj muzici. I tu je uspeo i dokazao da i eksperimentalna muzika može da bude slušljiva, čak i hitična  ("U snijegu", "Nikta Zorja", "Jana Ljubovta", "Sjemenke").

Dakle, da zaključim. Na kraju sve priče odlaze u drugi plan, ostaje gola i sama, ko bi drugi nego muzika. Ili te radi ili ne. Nema laži, nema prevare. E, tu je Denis svoj na svome, tu će naći to malo ali fanatično sledbeništvo. Sledbeništvo u koje spada i njegov biograf. I mogu nam spočitavati da je vokal nepodnošljiv, mi odgovaramo da je to njegov način, njegov glas. Na početku karijere Denis se trudio da “lepo” peva, lepo po konvencionalnim merilima. Sada se više ne trudi, sada peva onako kako peva, dal’ ,kao što reče buntovnik bez akorda, kao ranjeni dabar il’ kao što čuh da reče jedan anonimni, možda previše “duhoviti” posetilac koncerta, magarica u teranju, to nije toliko važno, važno je da je to njegov autentični unutrašnji glas, što oni malobrojni najuporniji prepoznaju i vole. Sproveo sam malo istraživanje o Denisu i došao do sledećih rezultata: pedeset posto ljudi koji ga čuju posle par otpevanih reči odustaju od daljeg slušanja da se više nikad ne vrate, daljih dvadesetpet posto pokušaju, s voljom, da dođu do kraja ali ne uspeju – kažu “ne mogu ja ovo” a od onih koji preslušaju do kraja više od polovine to uradi tada i nikad više. Ostaje desetak posto sledbenika koji za svoje strpljenje bivaju nagrađeni žanrovski, melodijski i ritmički raznovrsnom muzikom sa sadržajnim tekstovima koji se mogu konzumirati takvi kakvi jesu, samo slušajući njihov zvuk i prateći njihov ritam ili na višem nivou, tumačenjem njihovog značenja pa i učitavanjem svojih značenja u njih. Ostajem i posle ovog albuma pri tvrdnji (još čvršće nego ranije) da se radi o jednom od najznačajnijih novijih autora koji pevaju na južnoslovenskim jezicima. Drago mi je da to polako uviđaju i drugi delatnici u muzičkom biznisu, pre svih oni koji pišu o muzici. Nadam se da će se to preneti i na one koji organizuju festivale i plaćaju honorare jer u protivnom, bojim se da Katanec ne odustane. Teško je nalaziti i volje i sredstava da bi se radilo nešto za šta izostaje gratifikacija. No, Denisova borba sa nedaćama je način njegovog života i pokretačka snaga njegovog stvaralaštva pa verujem da će se nastaviti. Do konačne pobede!