Ove godine su godine tranzicije iz civilizacije u kojoj smo živeli u neku drugu u kojoj ćemo živeti a da još uvek ne znamo kako će ta buduća civilizacija da izgleda. Opšta konfuzija i nesigurnost vladaju, neizvesnosti i sveopšte gubljenje oslonca rađaju agresivnost i ekstremizme najrazličitijuh provenijencija. Jill Freeman, autorka u najboljim godinama (rođena 1972) nas vraća u sigurnost kreveta ušuškanih majčinom rukom naših detinjstava posežući za najboljim učiteljem morala i religioznih i ateista – bajkama. Dobro i zlo, vrlina i greh, pobuna i potčinjavanje, pružanje otpora moćnicima, supremacija uma nad sirovom snagom, sve to u bajkama dobija svoje pravo mesto i presudno utiče na one izložene njihovom blagotvornom dejstvu. Jill poseže za bajkama možda intuitivno ali sasvim opravdano. Baš te vrednosti koje bajke afirmišu su na najvećem ispitu u ovom turbulentnom vremenu u kojem stara načela kao da prestaju da važe a nova još nisu uspostavljena. Ako su nam uopšte potrebna nova moralna načela. Jill Freeman nam poručuje da nisu.

I have slept in cold and lonely places, with no comfort but the ground, I've walked for years seeking gentle faces, just a smile, a friendly sound…tako počinje njena ploča “A Handmade Life” koja već sa nekoliko uvodnih stihova vrlo plastično opisuje otuđenost savremenog sveta. Pesma o kojoj govorim je “The Light That Leads Me There” sa motivima iz bajke The Ugly Duckling. Znate onu priču o ružnom pačetu koje je postalo predivni labud. Prošavši kroz neprihvatanje okruženja spram koga je, iako potcenjivan, u stvari bio superioran, našao je svoju sreću tek kada se priključio sebi sličnima (što rekoše stari Latini, similis simili gaudet!). Za “Letters  From Murdertown” nisam uspeo da proniknem koja bajka je bila izvor inspiracije, što ne sprečava tu pesmu da bude jedna od najupečatljivijih na albumu. Izgleda ipak da je to programska pesma kojom autorka najavljuje čime će se baviti na ovoj ploči, kao i njenu pomalo mračnu atmosferu, ali mračnu samo u sferi tekstualnog predloška.

U sledećim dvema pesmama baziranim na ruskim bajkama, “Welcome To The Bonehouse” i “Eyes Of Fire”, glavni lik je Baba Yaga, što se kod nas prevodilo kao Baba Roga, pa su shodno reputaciji glavne junakinje i pesme prilično jezive. Prva se bazira na bajci koja se i zove Baba Yaga a druga na onoj pod imenom Vasilisa Prekrasna. Pribeležio ih je Aleksandar Afanasjev (1826-1871), koji je poput braće Grimm, Andersena i Vuka Karadžića zapisivao narodne priče i bajke pa ih je i objavljivao (i ove dve i još oko šest stotina drugih). On je smatrao da su glavni likovi u bajkama Baba Yaga i Vasilisa Prekrasna od narodnog pevača kreirani kao predstavnici prirodnih sila pa je tako Vasilisa simbolizovala sunčevu svetlost, maćeha oluju a njene kćerke tamne oblake. Nije precizirano šta je predstavljala Baba Roga pa s obzirom na nedorečenost te teorije više verujem tumačenjuma Karla Gustava Junga, Frojdovog učenika i nastavljača, čije “kolektivno nesvesno” je prisutno u svim bajkama (čak bez obzira na njihovo geografsko poreklo) u vidu arhetipskih odnosa I ponašanja junaka. Večiti sukob dobra i zla, inteligencije i gluposti, humanosti i bešćutnosti u bajkama se uvek razrešava tako što pobeđuje pozitivni princip. Kod konzumenata bajki, najčešće male dece, ovi obrasci ponašanja ostaju u podsvesti I odatle deluju upravljajući ponašanjem I emocijama. Jer, zaista je lepo znati da negde iza sedam gora i sedam mora pobeđuje ljudska dovitljivost, saosećanje i dobrota. Zaista je lepo to znati.

Pesma “The Inside Room” je nastala po motivima priče The Fisher King koja spada u legende o Kralju Arthuru i/ili Svetom Gralu. Ona i sledeća, “No Hands”, koja je bazirana na bajci The Handless Maiden braće Grimm su prilično bizarne. Prva potiče iz keltske mitologije sa kasnijim uplivom hrišćanskih uticaja, druga ima veliki broj varijanti koje se prosto utrkuju koja će biti morbidnija. Odsecanje ruku, incest, rađanje nakaznog deteta…zaista jezivo. Izgleda da je poreklo ovih priča predhrišćansko a njihova namena je bila uvođenje moralnih normi u tadašnja paganska društva. Metod uvođenja tih normi bilo je uterivanje straha u kosti slušaocima – i mladim i starim. Tek kasnije je došlo hrišćanstvo sa deset božjih zapovesti i svojim moralnim normama koje se takođe postepeno inkorporiraju u bajke. U novije vreme Disneyjevi studiji su ti koji kreiraju savremene verzije najpopularnijih bajki koje su skoro potpuno očišćene od bizarnosti i morbidnosti ali su zato pune političke korektnosti sadašnjeg istorijskog trenutka.

Sledeća, “Sweetheart, My Dream Is Not Over” se zasniva na priči braće Grimm The Robber Bridegroom koja kao da se trudi (ako je to uopšte moguće) da po bizarnosti nadmaši prethodne dve – kanibalizam i amputacija delova tela joj pomažu u toj nakani. Da i savremeno vreme ima svoje autentične bajke dokazuje Wizard of Oz Frank L.Bauma na osnovu koga je Jill Freeman napisala pesmu “Completely Unaware”. “Walking On Glass” je ponovo iz kataloga braće Grimm – ovoga puta jedna opšte poznata – Cinderella (Pepeljuga). Hans Christian Andersen je zastupljen sa The Nightingale koju je sam napisao kao posvetu svojoj ljubavi prema švedskoj operskoj pevačici Jenny Lind. Pesma “A Little Bit Of Red”, inspirisana bajkom Little Red Riding Hood (Crvenkapa), ponovo od braće Grim, bajkom koja ima bezbroj tumačenja – od onog jednostavnog po kome noć proguta dan koji se ponovo rađa činom raspora vukovog stomaka do onih frojdovskih parabola o sazrevanju devojčice u ženu. Onda opet Andersen sa svojom The Red Shoes u pesmi “A Handmade Life” u kojoj Jill Freeman peva ovako…I dress in rags, I suck on stones, Sometimes hunger shakes my bones, But deep inside, below the strife, I have a precious Handmade Life. Na kraju, vraćamo se na početak sa The Light That Leads Me There…

Vratimo se konačno našoj temi, albumu Jill Freeman po imenu “A Handmade Life”. U muzici na njemu nema ničeg jezivog, mobidnog ili bizarnog, ima samo nepatvorene lepote kojom nas obasipa gospođa Freeman. Pesme su komponovane u folk maniru, onom starovremenskom, pa nas ne iznenađuje to što nam se povremeno učini da svira vergl, ponekad kao da smo otvorili muzičku kutiju na navijanje...Lepota i blagost muzike je u totalnom kontrastu sa tekstovima čime se postiže isti efekat kao kad onaj koji priča bajku, posle svih grozota koje je ispričao dođe do onog dela na kraju kada posle srećnog razrešenja zaključi sa onim...dobili su puno dece i živeli srećno do kraja života. Tako i slušalac bajki iz prošlosti a i današnji slušalac ovog albuma Jill Freeman odlazi na počinak spokojan, uveren da usprkos svim alama i baucima i sa ovog i sa onog sveta, postoji nekakva pravda višeg reda koja stvari dovodi na svoje mesto. Da li je to baš tako nisam siguran, ali, ljudima je često dovoljno i samo verovanje da je tako. Ne treba zanemariti ni subliminalne poruke koje se slušanjem bajki primaju, to su ona moralna načela pomenuta na početku teksta. Dakle, još jedan veliki album u koji je uloženo mnogo truda i stvaralačke energije a koji će malo ljudi čuti. Ako bi se dogodilo drugačije bila bi to bajka sama po sebi!