Ako s punim pravom mislite da su Anton Pavlovič Čehov i Raymond Carver, koji su svoju magiju prosipali na nekoliko do nekoliko desetina stranica, majstori kratke priče, šta ćete tek misliti o Townes Van Zandtu ili Tom T. Hallu koji u formatu trominutne pesme sa nekoliko strofa i refrenom uspevaju da ispričaju najdirljivije ili najživotnije priče (recimo, Van Zandtova "Tecumseh Valley", jedna od najlepših, je sa tačno 217 reči uključujući i članove, veznike, priloge i predloge opisala sudbinu nesrećne devojke od rođenja do smrti). Chuck Berry, jedan od prvih storytellera bi na to u svom stilu rekao …Roll over Carver and tell Chekhov the news… drugim rečima, svaka čast književnicima ali muzički pripovedači kako bi se to kod nas prevelo su pravi majstori kratke forme i kao takvi se rađaju a ne nastaju. Ne možeš ih obučiti ni na online ni na offline kursevima kreativnog pisanja, makar ih kakav nobelovac držao. Ono što ih izdvaja od ostalih smrtnika je osećaj za detalj, tačnije za izbor pravog detalja. I ovi pomenuti i ovi koje ću sada pomenuti su taj osećaj imali. Bob Dylan, Neil Young, Johnny Cash, Dolly Parton, Iris DeMent, Joni Mitchell, Steve Earle, Gram Parsons, Willie Nelson, Kris Kristofferson, navođenje najboljih storytellera izgleda kao navođenje najznačajnijih ličnosti rock muzike, bar one koju ja pratim i volim. Uvek kada se pojavi novo ime u toj oblasti, to je događaj sam po sebi. Još kad taj novajlija zapreti da će pomračiti slavu mnogima od gore navedenih, onda mu se mora pokloniti pažnja koju zaslužuje.

Jason Isbell nije novo ime na country/folk/rock sceni. Od 2001. do 2007. je bio aktivan u grupi Drive-by Truckers i kao gitarista i kao kompozitor (albumi "Decoration Day", "Dirty South", "Blessing and a Curse"), od onda nastupa pod svojim imenom. "Sirens of the Ditch", "Jason Isbell and 400 Unit", "Here We Rest", "Southeastern" (drugi i treći je potpisao kao Jason Isbell and 400 Unit) – ovakvim nizom se malo ko može pohvaliti. Kulminaciju priznanja kritike dobio je ovim poslednjim, "Southeastern", koji je na većini specijalizovanih Americana listi završio na samom vrhu, čak se tu i tamo pojavljivao na godišnjim listama časopisa „opšte prakse“ poput Uncuta na primer.

Novi album, "Something More Than Free", je korak dalje od njegovog Drive-by Truckers nasleđa, sve je manje južnjačkog rocka i električnih gitara, sve više folk/country zvukovlja (što bi rekla A.B., koju nikako da ubedimo da napiše neku recenziju za potlistu). Nisam, međutim, siguran da je ovaj album bolji od prethodnog njegovog, već pomenutog "Southeastern".

Otvara ga "If It Takes a Lifetime", mid-tempo country pesma u kojoj violine supruge Amande Shires ima važnu ulogu a koja govori da je za spoznaju nekih suštinskih stvari o životu potreban ceo život. "24 Frames", koji je izbačen kao najava albuma, se može tumačiti kao pesma o odnosu sa dragim ljudima koji izgledaju kao da su bogomdani i večni, a mogu otići dođavola na ovaj ili onaj način u svakom trenutku. Refren ide ovako: You thought God was an architect, now you know, He’s something like a pipe bomb ready to blow, And everything you built that’s for show goes up in flames, in 24 frames i tek kad se pogleda video ove pesme postaje jasno zašto se pominje format snimanja  35-milimetarskom kamerom od 24 frejma, jer se prikazuju snimci iz detinjstva oštećeni protokom vremena. Lepo se rimuju flames i frames, i treba da su tu gde su. U prelepoj "Flagship" dvoje ljubavnika su skrenuli sa mitskog Lost Highwayja u nekakav napušteni hotel, sede jedno pored drugog, ali su hiljadu milja daleko, i dok sećanjima na lepe dane on pokušava da je ubedi da ima nade za njih, muzika i ton njegovog glasa govori da je ipak više nema, kako za njih dvoje, tako i za svakoga od njih pojedinačno. Kako se približava kraj pesme čini se da za dvoje ukletih ljubavnika više nema izlaza do polaska na poslednju vožnju. Na engleskom zvuči lepše ovaj završni stih: I’ll drive and you can ride in the back seat, We’ll call ourselves the flagship of the fleet... Sledeća,  teach me How To Forget, teach me how to learn and listen… se očigledno odnosi na Jasonov period preteranog konzumiranja alkohola iz koga je moguće izvući se samo ukoliko imaš nekoga da se osloniš. Još jedna pesma srednjeg tempa sa zaraznim refrenom koja bi u Americana krugovima mogla biti hit. Grandiozna "Childen of Children" je oda roditeljima koji svašta propuštaju u svojim životima da bi odgojili decu što deca počinju da shvataju tek kada i sami postanu roditelji. I Jasona i njegovu Amandu majke su rodile pre punoletstva, ovo je potpuno lična pesma. Pesma "The Life You Choose" se svodi na pitanje iz naslova: živimo li život koji smo sami odabrali ili smo što reče Njegoš u malo drugačijem kontekstu …jedna slamka među vihorove... Pesmu "Something More Than Free" Jason Isbell je izabrao za naslovnu jer najbolje ilustruje njegov i svetonazor običnih ljudi sa jugoistoka USA, radničke klase, zanatlija, sitnih preduzetnika. Svojim prozaičnim poslom koji svakog dana obavljaju ispunjavaju svoju svrhu postojanja na ovome svetu i zahvalni su Bogu na tome (ne idem nedeljom u crkvu jer sam preumoran, ali zahvalan sam Bogu što mi je dao posao…). To je onaj konzervativno fatalistički pristup životu (…tako mi je suđeno…) tako karakterističan za današnju američku radničku klasu odučenu od bilo kakvih revolucionarnih ideja. "Speed Trap Town" je priča o provinciji kao geografskom pojmu i kao stanju duha, crtice iz nečijih života (…doktori su rekli da tata neće doživeti sledeću godinu, ali, evo, praznici su prošli a on je još uvek sa nama…). Gitarski solo, težak kao što je težak vazduh u učmalom jugoistočnom malom američkom gradu stavlja tačku na ovu priču. Naredne dve pesme su kao neki povratak u prošlost, naravno samo da bi se objasnila sadašnjost i nagovestila budućnost. Jer životne priče se ponavljaju, uvek malo izmenjene, ali se ponavljaju. Prva je o mladoj, samohranoj majci iz vremena velike depresije iz tridesetih godina dvadesetog veka koja žudi za boljim životom, a za nju je paradigma boljeg života vožnja "Hudson Commodoreom", luksuznim automobilom iz tog doba. Tu i u sledećoj pesmi je Isbell po ko zna koji put pokazao da je majstor sažetog pričanja priča jer je samim pominjanjem Hudson Commodorea sa svim aluzijama koje to ime sa sobom nosi pola priče već ispričano. Baš kao i kod sledeće, "Palmetto Rose". Običaj o kome govori pesma je deo južnjačke baštine sa korenima još iz američkog građanskog rata kada su dame svojim izabranicima koji su odlazili u borbu kao amajliju davale veštačke ruže ispletene njihovim rukama od listova palme. Kad se pomene Civil War, srce svakog pravog južnjačkog gentlemana zakuca brže a pesnica se sasvim nesvesno steže pa gitara više ne zvuči nežno i milozvučno kao na većem delu albuma. Poslednja pesma, prava balada "To a Band That I Loved" kažu da je o grupi Centro-Matic, Isbellovoj omiljenoj sa kojom je nedavno nastupao.

I sada, pošto sam ga više puta preslušao, ne mogu sa sigurnošću da kažem da li je "Something More Than Free" bolji od "Southeastern". Nema pesme poput "Cover Me Up" jedne od najboljih u poslednjih deset godina, ali "Flagship", "How To Forget", "Speed Trap Town" i "Hudson Commodore" su svakako vrh ovogodišnje produkcije ali i sve druge sa albuma mnogo ne zaostaju i više je stvar ukusa nego pitanje kvaliteta koja će vam se više svideti. Uostalom, Isbell ne stremi mainstram tržištu, on je odabrao teži put (i reče u nekom intervjuu da je očev savet bio: teži put je ispravan put) kojim korak po korak ulaziš u krug onih u uvodu pomenutih velikana gde se ne računaju albumi, top liste i nagrade, računaju se samo pesme koje ostaju da bismo im se iznova i iznova vraćali. U stvari, on je u taj krug već ušao a da mi toga još uvek nismo svesni.