Igre su im, kako se priča, bile prilično bučne, pa se teta Mariel Hemigway prilično ljutila kad im bejzbol loptica uleti u njeno dvorište a gosn Hulk Hogana je obuzimao gnev pravednika kada mu poremete popodnevnu dremku. Umeli su oni da budu i zlatna lepo vaspitana deca koja su uz visoku napojnicu išli po cigarete Charlieu Sheenu kad ovaj dođe u posetu ocu ili kad su sa svojim ortakom Treyom, sinom Willa Smitha, izigravali bejbisitere Willovoj mlađoj dečici.

OK, ovo je prilično slobodna interpretacija dostupnih mi podataka, ali sve bi ovo mogla da bude istina, jer su ti ljudi, kao i mnogi drugi celebrities, bili okruženje u kojem su odrastala naša dva dečaka. France i Rado su, ko zna zašto, za svoju omiljenu igračku odabrali muziku. Srećom, ispostavilo se da su talentovani (jer to što su bogati ne znači da nisu talentovani), pa su posle više EP samizdata bili primećeni od industrije i 2012 izdali svoj prvenac "Take The Kids Off Broadway". Taj album dekonstruiše psihodelični rock šezdesetih i ponovo ga sastavlja, ali malo pomereno (krivo srastanje, rekao bi Johnny Štulić) uz povremeno ubacivanje citata iz glam rocka, soula i …you name it! Pop elementi su sveprisutni, ali nikad dovedeni u potpuni sklad, pa im pamtljiva pop pesma stalno izmiče. Tek na drugom albumu uspevaju da je dosegnu u vidu meni najbolje pesme 2013 godine "San Francisco" koja se nalazi na njihovom do sada najboljem albumu "We are the 21th Century Ambassadors of Peace & Magic". Ovaj album pokazuje njihovu naslušanost, eklektičnost. Pokazuju i njihovu nesumnjivu inteligenciju da sve te uticaje spakuju u subliminalne nivoe pesme tako da se i nama koji imamo skoro pedesetogodišnje slušalačko iskustvo to svidi. To je album koji zvuči sveže i moderno, a opet, u svojim podzemnim tokovima šlepuje celu istoriju rokenrola.

Novi album, "…And Star Power" je korak nazad za njih. To je jedan od onih duplih albuma, kakvih ima u istoriji rock muzike, kada među članovima grupe dođe do 'kreativnih razlika' što je samo eufemizam za međusobno vađenje očiju i razbijanje noseva, a posledica toga je, ako se izbegne raspad, obično sloboda da svaki član grupe može da na ploču stavi sve što želi. Pri tom, ostali, zbog poremećenih međuljudskih odnosa, nemaju pravo da se bune.

Prva posledica takvog pristupa je to što se umesto običnog albuma, kakav bi bio da je postojala selekcija pesama, objavljuje dupli. Druga posledica je da takav album nema jednu ideju vodilju, već svako vuče na svoju stranu. Treće, dobra pesma je u tim slučajevima više eksces nego pravilo. To mi liči na primordijalni bouillon praokeana u kome se esencijalne amino kiseline spajaju na najrazličitije načine da bi samo jedna ili dve od milijardi kombinacija dale život, sve ostale ostaju u toj kaši. Ovde ipak, u kaši od 16 pesama sa prvog i 8 sa drugog CD-a, može se napabirčiti i više od nekoliko pogodaka, posebno na prvom, drugi je više eksperimentalan.

Ugođaj je veoma sličan kao pri preslušavanju The Flaming Lips albuma "Yoshimi Battles Pink Robots", smenjuju se eksperimentalni delovi sa zaraznim pop pesmama, s tim što je kod Foxygena eksperiment malo produžen pa se proteže na skoro ceo drugi CD a i sveukupni kvalitet je niži. Na prvoj strani albuma, posle uvodnih zvukova i uzvika već druga pesma prvog dela nazvanog "The Hits" opravdava taj naziv. Simpatična "How Can You Really" nas vodi u šezdesete godine, u prvu inkarnacija brit-popa. U istom štimungu nastavljamo i u trećoj, za mene boljoj "Coulda Been My Love". Onda opet krčanje i menjanje stanica (to se zove eksperiment!) kao uvod u kotrljajuću "Cosmic Vibrations" otpevanu naizmenično baritonom i tenorom koja 'raste' kako se približava kraju da bi se survala u nežnu baladu "You & I", jedan od lepših trenutaka na ovom albumu. Onda počinje drugi deo prve strane "Star Power Suite" koji se sastoji od četiri dela, kao pandan one prve četiri pesme sa "Yoshimija", ali ove "Star Power I, II, III i IV" su znatno inferiornije i komotno možete da ih preskočite, osim trećeg dela "What are We Good For", koja je bizarna kombinacija Lou Reedovskog uvodnog dela i funka sedamdesetih tipa Tower of Power i vredi ga čuti.

Na drugoj strani nazvanoj "The Paranoid Side" ima nekoliko interesantnih momenata, recimo pesma "I Don’t Have Anything/The Gate", pa "666" koja (kao da) je snimljena naopako, kao ono kada su sedamdesetih konzervativna udruženja građana,da bi dokazali da je rock’n’roll đavolska muzika, puštala trake sa muzikom Black Sabbatha i Led Zeppelina naopačke tražeći tajne poruke. "Cannibal Holocaust", koja počinje kao bluesy balada pomalo GreenOnRedovskog ugođaja a završava se skoro kao remake "Baby Love" od Supremesa je pesma koja najbolje pokazuje shizofrenost "The Paranoid Sidea".

Treća strana indikativnog imena "Scream: Journey Through Hell" te na većini od svojih šest pesama stvarno natera da vrištiš od muke ali ti par puta izazove osmeh, kao kada začuješ Bo Diddleyevski riff negde na 1:01 pesme "Can’t Contextualize My Mind", ili kada ti "Brooklyn Police Station", kad čuješ povremene krike, više zaliči na neku našu policijsku stanicu. Jedina normalna pesma na ovoj strani je "The Game", dreamy pop balada koja je, da je završena, trebala biti u onom "The Hits" delu. Poslednja, četvrta strana, imenom "Hang on to Love" sadrži samo dve pesme: "Everyone Needs Love" i "Hang" od kojih je ova druga možda i najbolja na albumu.

Kad se sve sabere mogu da kažem da ovi momci poseduju nesporni talenat, ali su ovoga puta omanuli u selekciji. Da su umesto dvadesetčetiri, na album stavili deset pesama, a i tih deset da su prethodno doradili i brojne korišćene citate učinili manje očiglednim, ovo bi bio jedan od boljih albuma ovogodišnje produkcije. Ovako, sve ostaje nedorečeno, rasplinuto i konfuzno, bez jasne ideje vodilje.