Za svojih dvadesetpet godina uspeo je Dylan LeBlanc da pre ovog izda dva albuma, postane alkoholičar, ode na rehabilitaciju i vrati se sa ovim ostvarenjem, svojom trećom kolekcijom pesama. Ali, da krenemo redom: sin prilično dobrog ali nekarakterističnog singer/songwritera i session muzičara James LeBlanca iz Muscle Shoals Fame studija iz istoimenog grada iz države Louisiane rastao je okružen muzikom. Nije ni čudo što je krenuo tim putem. Prvi album "Pauper’s Feed" iz 2010. bio je zanimljivo ostvarenje sa previše slide gitare i premalo pamtljivih pesama ali sa vrlo zanimljivim, obećavajućim vokalom koji bi mogao da prenese slušaocu emocije kao što su seta, tuga, melanholija čak i bez pomoći smislenih tekstova. Zahvaljujući svom muzičkom backgroundu gostovala mu je na debutu i sama Emmylou Harris, a Lucinda Williams i Bruce Springsteen su ga na sva usta hvalili po muzičkoj štampi. Drugi, izdat dve godine kasnije je bio malo nategnut i pokušao je da se udalji od countryja, kao da je mladi LeBlanc hteo da mu da dozu ozbiljnosti i „kvaliteta“ ali ga je samo umrtvio i učinio artificijelnim. Glas je i dalje topao, lirski, ali su melodije nategnute i ne proizvode kod slušaoca željeni efekat. I tu je Dylan upao u probleme. Raskorak između željenog i ostvarenog pa još kad te usput proglase za novog Neil Younga neminovno dovodi do posezanja za nekim od opojnih sredstava. Naš junak se opredelio za alkohol, no, ipak se brzo pribrao, otišao na rehabilitaciju i vratio kao nov, gde bi drugde nego opet u legendarni Muscle Shoals Fame studio kod starog prijatelja Bena Tannera (iz Alabama Shakesa), koga je upoznao još kao šesnaestogodišnjak i koji je još tada snimio njegove prve pesme. Ben je uključio i John Paul Whitea iz Civil Wars kao koproducenta, obojica su i svirali na ploči, prvi klavijature, drugi gitaru.

"Cautionary Tale" ili Poučna priča je prvi njegov album iz koga se vidi (i čuje!) da je nastao sa razlogom – osetio je unutrašnju potrebu da pouku koju je stekao posle pet godina svoje dotadašnje karijere prenese javnosti. Univerzalnu poruku kaja bi se mogla svesti na našu poslovicu „ko visoko leti nisko pada“ ili još bolje onu „našla se vila u čem’ nije bila“. Nije on sa prva dva albuma doživeo komercijalni uspeh ali je visoko uzleteo u svojoj glavi posle brojnih komplimenata veoma značajnih ljudi iz muzičkog biznisa. Ne mislim ja da su ga oni hvalili da bi mu laskali, više mi se čini da je to bilo ono „pa to je naše dete“, jer za one slabije upućene, prostim nabrajanjem klijenata Fame studija i susednog Muscle Shoals Sound studija može se komotno napisati knjiga "Ko je ko u rock’n’rollu, countryju, soulu, funku i srodnim žanrovima". Otrežnjenje je bilo surovo, ali, prirodno, ti ožiljci su dali razlog njegovim pesmama i ponovo razbuktali u alkoholu ugušenu karijeru. Razlike između ovog albuma i prethodna dva, iako na prvi pogled minimalne, itekako postoje. Prvo, kao što sam već rekao, tu je razlog za pesmu. To daje utisak proživljenosti a već iz naslova se vidi o čemu se radi: "Cautionary Tale", "Roll the Dice", "(No) Easy Way Out", "Balance or Fall"…  čovek na ivici u trenutku kada se rešava da li će uspeti da se izdigne ili nepovratno tone u ponor. Drugo, iskusni studijski vukovi Tanner i White su uzeli stvar u svoje ruke što se produkcije tiče i iz pesama izvukli maksimum. Predivan LeBlancov glas postavili su u prvi plan, muzičari koji ga prate su što se kaže „prva liga“, gudači korišćeni u nekim od pesama su aranžerski tako lepo i diskretno „upakovani“ da je teško naći sličnih primera. Malo su previše zasladili pesme, ali o tome više u zaključku. Treće i najvažnije, na albumu se nalazi pesma veoma važna za razumevanje albuma, fenomenalna "I’m Moving On" kakva se pojavljuje jednom u pet godina, jedna od onih koje ti nateraju suze na oči kada je prvi put čuješ, jedna od onih zbog kojih nikad ne preslušaš album do kraja jer zapneš kod nje (srećom, ovde je tek osma po redu!). Da nema nje, ova recenzija ne bi ni ugledala svetlost dana. Možda preterujem, možda je ovo samo tlapnja starog romantičara, ali stojim iza svake reči koju sam o njoj rekao.

Poučna je ova priča o mladom Dylanu LeBlancu, poučna ali za razliku od većine „cautionary tales“ ova je izgleda sa srećnim krajem. Radom na ovom albumu je, kako sam kaže, stekao poverenje u svoje mogućnosti i radnu disciplinu, a prestao da veruje u umetničku inspiraciju (i druge bajke). Po mom mišljenju album je solidan, ali ništa više od toga (naravno, sa izuzetkom ONE pesme). Previše „vuče“ na moje omražene osamdesete godine prošlog veka i jedine gore stvari od britanskog elektro-popa iz tog vremena – američkog soft-rocka (Toto, Foreigner, REO Speedwagon…). Drugim rečima – nema u pesmama nikakve oštrice, teške teme o kojima se u njima govori upakovane su u preliv od čokolade pa sve to ne ostavlja utisak kakav je autor sudeći po tekstovima želeo da ostavi. Ipak, sa svega dvadesetpet godina,  preležanim autorskim dečjim bolestima i sa tim božanstvenim glasom, mislim da ne treba da brinemo za budućnost Dylana LeBlanca.